Praznovanje Badnjeg dana i večeri u našem kraju

Badnji dan se prema Julijanskom – pravoslavnom – srpskom kalendaru proslavlja 6. januara i deo je sveukupnih božićnih običaja. Naziv je dobio po badnjaku koji se na taj dan seče i pali. Poslednji je dan Božićnog posta, a prethodi mu Tucindan.

Većina običaja vezanih za Badnji dan u hrišćanstvo su preneti iz paganskog perioda odnosno vremena mnogonoštva. Srbi za badnjak seku mlado hrastovo drvo ili njegovu granu, jer je ono za njih oduvek bilo sveto drvo, posvećeno božanstvu Svetovidu.
Badnji dan je pun rituala i simbolike, živopisnih radnji i svi su oni povezani sa porodičnim kultom i kultom ognjišta. Narodni običaji su jako stari, razlikuju se od mesta do mesta, ali je suština proslavljanja Božića ostala ista. Većina ovih izvornih i različitih običaja u novije vreme se u gradovima izgubila.

Prema narodnom običaju u selu Osonica, nadomak Ivanjice, meštani u ranu zoru, pre izlaska sunca odlaze u obližnje šume po badnjake. Sa sobom se nosi najčešće vunena torba, a u njoj pored rukavica, razne vrste žita (pšenica, raž, ječam, kukuruz), kolač od kukuruznog brašna specijalno ispečen za ovu priliku, i flašica domaće šljivove rakije. Badnjake seku isključivo muškarci, najčešće otac i najstariji sin, ali i deda i unučići. Seče se isključivo mlad hrast, po tri komada za svaku porodicu.

• Mladim hrastovima se pre seče poželi dobro jutro, čestita im se praznik, a zatim pristupa sečenju. Veoma je važno da na rukama imate rukavice, po mogućstvu vunene. Nakon što se prekrstite i pomolite bogu za zdravlje, sreću i napredak, odabrani badnjaci se zasecaju sa istočne strane i seku se iz tri poteza. Prilikom drugog zasecanja, onaj ko je sa domaćinom došao po badnjake, prihvata prvi iver, koji ne sme da dodirne tlo, odlaže se u torbu i vraća kući. Pridaje mu se magična moć, pa ga domaćice najčešće ostavljaju u mlekare pored karlica, jer se veruje da će kajmak biti deblji i masniji, a ukupna godina berićetnija. Treće zasecanje mora oboriti hrast odnosno badnjak na istočnu stranu. Zatim se lomi kolač, prekrsti, ponovo pomoli za napredak i berićet uz rakiju, a na panjiće koji ostaju iza posečenih badnjaka ostavlja se žito i komadi izlomljenog kolača. To je za ptice kojima je hrana u ovo doba godine itekako potrebna, kaže Nikola Bošković iz Osonice, koji badnjake seče gotovo sedamdeset godina.

Zatim se oni prebacuju preko ramena i nose kući. Naslanjaju se na zid porodičnog doma, poređani od većeg ka manjem, i tu ostaju do uveče, kada se dva badnjaka unose u kuću na ognjište. Treći uza zid kuće ostaje do Srpske Nove godine, odnosno Vasiljevdana. Pre nego se badnjaci poseku, iz kuće se sklanjaju stolice, igle, makaze, noževi…

Dok se čekaju običaji za samo Badnje veče, pristupa se pečenju pečenice, odnosno žrtve koja se prinosi novom Bogu. Najčešće je to prase „božitnjače”, koje je zaklano prethodnog dana, na Tucindan. Završetak pečenja oglašava se prangijama.

Najveći deo običaja vezan je za Badnje veče

• Pred samo veče, domaćin unosi badnjake i slamu u kuću. Kuca na vrata, ulazi i pozdravlja ukućane govoreći: “Dobro veče i čestit Božić!”. Ukućani odgovaraju sa: “Dobro došao i čestit Božić”, istovremeno ga posipajući pšenicom, raži, kukuruzom, orasima, lešnicima, a u situ odakle se uzima, može se u novije vreme naći i po neka bombona. Svi obavezno nose rukavice. Domaćin se nakon odlaganja badnjaka pored ognjišta vraća po drugi, a onda po slamu. Ritual se ponavlja, s tim što on prilikom unošenja slame “kvoče”, a ostali ukućani “pijuču” kao pilići pored kvočke, čupkajući slamu svuda po prostoriji. Slama se zatim spušta na pod, obično blizu trpezarijskog stola, i na njoj će se kasnije večerati. Iz kuće se slama iznosi na drugi dan Božića, odnosno ponedeljak, i odnosi na kaleme voća, u štale, kokošinjce ili pčelinjake. Kad su badnjaci položeni pored ognjišta, medju njih se stavlja poseban kolač od kukuruznog ili pšeničnog brašna, so, razne vrste suvog i svežeg voća, šećer, med, orasi, prvi iver… i pristupa molitvi i celivanju badnjaka od strane svih ukućana”, kaže Nikola. 

Zatim sledi paljenje badnjaka, koji predstavlja središnji čin obeležavanja Badnje večeri, kao element simbolike rađanja novog sunca. Tom prilikom deca sa polomljenim grančicama badnjaka raspaljuju vatru, izazivajući pregršti varnica, govoreći: „koliko varnica, toliko pilića, jagnjića, prasića, telića, košnica…”.

Posle završetka ovog čina, domaćin pali sveću i kadionicu sa tamjanom, okadi ceo dom i hranu, a zatim pristupa badnjoj večeri. Obedovanje se obavlja na slami prekrivenoj stolnjakom. Ukućani oko ovakve sofre sede na podu. Na trpezi je bogata posna hrana sa puno suvog i svežeg voća, kolač od kukuruznog brašna, pasulj, riba, kiseli kupus, turšija, sarma, vodnjika, jabučara, orasi…

• Večera protiče u miru i tišini. Ne sedi se na stolicama i ne koriste viljuške i noževi. Domaćin prvi kašikom uzima zalogaj po izboru, govoreći: „jedna ptičica na svu ljetinu dosta”. Zatim ostali ukućani ritual ponavljaju koristeći istu kašiku. Večeranje na podu, slama u kući i raznošenje oraha po kući, deo su kulta mrtvih”, priča Nikola.

Tokom večeri se obično prepričavaju priče o životu i stradanju Hristovom, a u neko doba se i zapeva po izboru, ili: „Oj Božiću trinožiću. Prvi peče pečenicu, drugi seče sečenicu, treći lomi česnicu…”

• Na Badnje veče porodica je na okupu, ne ide se nikuda. U ranu zoru, po želji, odlazi se na Božićnu liturgiju u crkvu, zaključuje priču o običajima za Badnji dan i veče, Nikola Bošković iz Osonice.

Sutradan, na Božić, nakon ranog ustajanja i umivanja na izvoru po mogućstvu, domaćica mesi česnicu u koju na različitim mestima stavlja novčić, pasulj, delove drveta koji označavaju različite stvari: novac, jaram za volove, ovce, živinu, svinje… Ko prilikom lomljenja česnice za božićnim porodičnim ručkom pronađe ova obeležja, znači da će se tokom godine time baviti i biti odgovoran za napredak.

Pre porodičnog doručka ili ručka, ukućani očekuju prvog gosta u domu – položajnika. On simbolički predstavlja one mudrace koji su pratili zvezdu sa Istoka i došli na poklonjenje novorođenom Hristu. Smatra se da položajnik u kuću donosi veliku sreću za celu nastupajuću godinu.

Od Božića do Bogojavljenja, 19. januara, Srbi se međusobno pozdravljaju sa: Hristos se rodi! Vaistinu Hristos se rodi!