Jelenino emotivno pismo – Samo da se ne zaboravi!
Bombardovanje Srbije od strane NATO snaga, pre 18 godina, izazvalo je patnju i stradanje štanovništva širom naše zemlje. Agresija je trajala jedanaest nedelja a u ratnom vihoru poginula su i dvojica mladih Ivanjičana, Dragan Tankosić i Slobodan Mirković, pripadnici redovnog sastava vojske.
Ivanjičanka, Jelena Jevtović, drugarica tragično nastradalog Dragana Tankosića-Tamčića, na emotivan način oživela je uspomenu na njega ali i sve žrtve bombardovanja uz jasnu poruku:
DA SE NE ZABORAVI
Svi su nam još tada govorili da smo izgubljena generacija, ali mi nismo znali sta to znači. Uživali smo u svakom danu, nas desetak krilo se od roditelja u bašti Doma invalida, pušili jednu paklicu cigara, nosili iscepane farmerice, karirane košulje, slušali Gobline, Čorbu, Metallicu … Nije nam bilo važno ko ima kintu, a ko ne, ako je imao jedan imali smo svi. Sedeli smo na Trgu i pevali uz gitaru i nekako se uvek tu potkradala čuvena Balaševićeva ”Samo da rata ne bude”.
Mali smo bili 90-ih, ali znali smo šta je rat, kakve su strahote ljudi preživeli a medju njima i naši prijatelji Sergej i braća Čečari, naši divni drugari koji su izbegli iz svojih domova i došli u Ivanjicu. Mislili smo da se to više nikada neće ponoviti. Da je sve to grozna prošlost i da je pred nama svetla budućnost….
Pravili bi žurke u atomskom skloništu, jer nam je bilo neshvatljivo da taj prostor zvrji prazan a tako je super sredjen. ”NEKO” je zamalo izazvao incident širokih razmera, nešto se zapalilo, evakuisana je cela zgrada (nikada nije dokazano ko je to uradio), a mi smo crkavali od smeha u našem “budžaku”. Profesorki, Nadi Kreji, smo bili noćna mora i svima u toj ulici koji su imali neke voćkice. Prava balavurdija….
Pratili u vojsku, dočekivali…Napijali se…Džuks, Nikola, Ito, Trokut, Milicija i Tamčić…
19.septembra 1998. godine, dan posle promocije Džuletove knjige, na Platou ispratili smo našeg drugara Dragana Tankosića-Tamčića u vojsku. Gardista, čoveče! Ne zna se ko je bio ponosniji, on ili mi. Ovi gilipteri su pričali kako devojke vole te gardijske uniforme, ne sećam se svega ali znam da je prštalo od ljubavi i lepih želja.
Ja sam već tada studirala u Beogradu, i čarobna reč je bila “Kuglaš”. Tu smo igrali flipere, bilijar, takmičili se u svemu, čak i u tome ko ima bolji cug. Kako su nas prepadali,u više navrata od oktorbra, da će biti bombardovanje, čak i 24. marta smo se zezali na račun toga.
Sreli smo se (Tamčić i ja) oko 12 časova na Zelenjaku. Predočio mi je tada pakleni plan bekstva za vikend, kao i mnogo vikenda pre toga zapretio da će da “me odere u fliperima”. Rekla sam “ma važi, zna se ko će koga da odere”!
I tada sam poslednji put videla svog prijatelja….
Posle 57 dana “Milosrdni andjeo” je oteo našeg andjela, i sada se njegovo ime nalazi na toj ploči ispred bolnice Dragiša Mišović, ali on jeste i uvek će biti u našim srcima. Bucko naš lepi! Da se ne zaboravi…
Da se ne zaboravi taj osmeh, ta dobrota. Da se ne zaboravi naš prijatelj Tamčić ! Da se ne zaboravi izgubljeni mladi zivot i da zahvaljujući njemu živimo i da se nikada ne zaborave svi oni koje je tzv. “Milosrdni andjeo” poslao medju prave andjele. Da se ne zaboravi koju su ulogu imali Klinton, Bler, Šreder… Da nije njih moj prijatelj bi bio živ kao i onih 1 500 ljudi koji su sada na nebu.
Samo da se ne zaboravi!
I samo da rata ne bude ludila medju ljudima…
U Ivanjici je povodom 18 godina od NATO bombardovanja održana Akademija pod nazivom “18 godina sećanja”, koju su organizovali Srpski ratni veterani ove opštine, Dom kulture i Kancelarija za mlade.
Agresija na našu zemlju trajala je jedanaest nedelja, odnela je u smrt nekoliko hiljada civila i vojnika, uništila bolnice, fabrike, drumske i železničke mostove, aerodrome, PTT i televizijske centre, radio televizijske predajnike, stambene objekte, ambasade, objekte MUP-a i Vojske Jugoslavije.
