U Osonici u srednjem veku vađena ruda srebra i olova
Severoistočni deo ivanjičkog sela Osonica u srednjem veku bio je rudnik. I to ozbiljan, za uslove onog vremena.
Pripadao je rudnicima Čemerno i Troglav, kojima je gazdovala otomanska Turska, a tokom 16. i 17. veka ovde se vadila i topila ruda srebra i olova. Sam lokalitet na kome je eksploatisana zove se Belandor (Belan Do), a na njemu se i danas mogu videti desetine okana, odakle su vađeni ovi metali do 12 metara dubine, ali i nekoliko troskišta sa velikom količinom šljake (Kolište u Boškovićima, Samokovo u Belandoru…). U neposrednoj blizini postoje ostaci najverovatnije rudničkog naselja Hanište, koje su Turci tokom svoje vladavine koristili i kao odmorište na putnom pravcu između Kraljeva i Novog Pazara.
Usmeno predanje kaže da su rudu u Osonici vadili prvo Rimljani, zatim Sasi u vreme Uroša I Nemanjića, ali se za eksploataciju u vreme turske okupacije ništa nije znalo. Geološki institut iz Beograda je u nekoliko navrata tokom prošlog veka vršio opsežna istraživanja i bušenje zemljišta, u potrazi za rudom.
Prvi pisani podatak o tome da je u Osonici vađena ruda u srednjem veku pronašli smo u radu Srđana Katića, višeg naučnog saradnika Istorijskog instituta u Beogradu „Rudarstvo Čemerna i Troglava“ (16. i 17. vek), koji je objavljen na web stranicama kraljevačkog muzeja 2015. godine. Ovaj rad je rezultat istraživanja na projektu Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.
Njegov rad se bavi do sada malo poznatom rudniku srebra, olova i gvožđa Čemerno, nazvanom po istoimenoj planini. Na osnovu novih osmansko-turskih izvora koje je Katić preveo, utvrđeni su položaji glavnih rudišta, vreme kada je rudnik počeo sa radom i godišnja proizvodnja. Posebna pažnja posvećena je okolnim selima koja su pripadala rudniku, kao i onim nešto udaljenijim, koja su takođe imala ulogu u organizaciji poslovanja. U prilogu ovog rada je i popis radničkog hasa iz 1592. godine, zbog jedinstvene strukture i važnih podataka koje sadrži.
- Rudnik Čemerno predstavlja nepoznanicu za istoriografiju. Vasilije Simić ga u najopširnijem pregledu istorije rudarstva na ovim prostorima uopšte ne pominje. To je prvi posredno uradio Milan Vasić koji je baveći se martolosima, u defterima Smederevskog sandžaka iz druge polovine 16. veka pronašao zapise o martolosima rudnika Čemerno i tom prilikom sačinio kartu rudnika Čemerno i Troglav, međutim i ona sadrži značajne propuste koji mogu navesti na pogrešne zaključke, kao što je da se u tim rudnicima vadila samo ruda gvožđa“, navodi Katić.
Na osnovu analize Simićeve karte, jasno je da se glavna rudarska i topioničarska delatnost odvijala na zapadnim obroncima Čemerna, odnosno u selu Osonica.
Formiranje odreda martolosa (poseban vojni red u Osmanskom carstvu sastavljen od hrišćana, koji je od 15. do 18. veka bio obavezan da vrši vojnu službu u zamenu za privilegovan status), upućuje na eksploataciju plemenitih metala. Pošto su stari rudari pratili srebrom bogate žile galenita, koje su bile prisutne na olovno-cinkanim rudištima, u topionicama je pored srebra, kao sekundarni proizvod, dobijano i olovo. To znači da su okna na Čemernu bila na olovno-cinkanom rudištima, kao i da su topionice na Osoničkoj i Jasenskoj reci proizvodile srebro i olovo. Na Troglavu je bilo olovno-cinkanih, a možda i bakarnih rudišta, koja su prvobitno opsluživale topionice na reci Lopatnici.
- O rudarstvu Čemerna i Troglava u predosmanskom periodu nema pomena u istorijskim izvorima, nema arheoloških nalaza, kao ni saskih naziva u lokalnoj toponimiji. Poznato je samo da je rudnik radio krajem pedesetih godina 16. veka, kada je popisivan Smederevski sandžak i kada su u vilajetski defter prvi put zavedeni martolosi koji su ga obezbeđivali. Rudnik Čemerno ne pominje se u finansijskim defterima iz četrdesetih i većem delu pedesetih godina 16. veka, koji sadrže podatke o zakupima nekoliko desetina rudnika širom Rumelije“, navodi Katić.
Prema njegovom istraživanju, rudnik Čemerno počeo je sa radom 21. marta 1558. godine, na Nevruz, persijsku Novu godinu. Čemerno je otvoreno u vreme velikog poleta osmanskog rudarstva, koji je bio posebno izražen u Smederevskom sandžaku. Tokom pedesetih, šezdesezih i sedamdesetih godina 16. veka, u toj provinciji, pored Čemerna otvoreni su veoma značajni rudnici: Kučajna (zlato, srebro i olovo), Majdanpek (bakar) i Bah (gvožđe), kao i manji rudnici olova i srebra Avala i Rudište. S proizvodnjom su počele i kovnice novca u Kučajni i Beogradu, kao i velika postrojenja za izradu gvozdene municije u Bahu i olovne u Rudniku, Kučajni i Beogradu.
U 15. i 16. veku, primarni rudarski proizvod bilo je srebro. U nekim rudnicima ono je obračunavano u topionicama kao nerafinisano, a u drugim tek nakon rafinacije u čistiljama kao čisto srebro. U Čemernu se radilo o čistom srebru, čija proizvodnja nije bila velika. Do 1570. godine njen godišnji prosek bio je oko 41 kilogram, a od tada pa do kraja veka oko 51 kg čistog srebra, od kojih je desetina pripadala državi. U carstvu je sve proizvedeno srebro odnošeno u kovnice novca, a u slučaju Čemerna to je bila kovnica u Kučajni.
U Osmanskom carstvu svaki značajniji rudnik imao je svoj radnički has. Sela radničkog hasa rudnika Čemerno uživala su osnovne povlastice. Bila su oslobođena od svih uobičajenih nameta i vanrednih davanja, a harač i ovčarina su im umanjeni i razrezani otsekom. Plaćali su ušure na poljoprivredne proizvode i neke od taksi.
Ubikacija naselja koja su ulazila u sastav radničkog hasa Čmerno važna je zbog utvrđivanja lokacije glavnog i pripadajućih rudnika, kao i puteva korišćenih za transport. Prvobitni has činila su četiri sela Smederevskog sandžaka: Osonica, Gornja Luka, Kaona i Guberevci. U nekoliko dokumenata iz šezdesetih godina 16. veka, izričito se navodi da se rudnik nalazi kod sela Osonica. Gornja Luka (danas Luke), nalazila se pored Osonice, dok su sela Kaona i Guberevci bila udaljena od nje 15-20 kilometara u pravcu severoistoka.
Po rasporedu naselja, može se zaključiti da su se stanovnici sela Osonica, Luke, Lisa, Vučkovica, Milatovići, Kotraža, Ćiće, Bogutovac i Okolac najverovatnije bavili rudarskim poslovima, dok su ostala bila zadužena za snabdevanje i transport. Ta sela su se prostirala u dva pravca, prema severozapadu putem prema Požegi (Lopaš i Pilatovići) i u pravcu istoka i severoistoka, prema dolini Zapadne Morave (Goričani, Dragosinjci, Vraneši i Saovci).
Pored prethodno pomenutog radničkog hasa u Smederevskom sandžaku, rudnik Čemerno dobio je tokom 1570. godine još jedan radnički has u Bosanskom sandžaku, koji je sačinjavalo 10 sela Nahije Stari Vlah u Novopazarskom kadiluku. Sedam sela hasa bilo je u gornjem toku reke Moravice. Od izvorišta i obližnjeg sela Herčik (Erčege), koje se nalazilo na levoj pritoci Nošnici, naselja su se nizala nizvodno: Gleđica, Kosovica, Rožce (Rokci), Budoželja, Prilike i Radaljevo. Od Gleđice u pravcu severozapada nalazila su se još tri sela: Deretin, Brezova i Močioci. Većina sela gravitirala je ka rudištima oko Osonice, dok se samo za Herčik, Brezovu i Močioce sa sigurnošću može reći da su bila zadužena za transport. Položaj sela Brezova i Močioci ukazuje na korišćenje bočnog puta koji je povezivao Čemerno i Dubrovački drum. Nahija Stari Vlah i njenih deset sela izvesno su pripadali rudniku Čemerno i krajem 16. veka.
- Rudnik Čmerno je bio mali rudnik srebra, ali je imao značajnu prateću proizvodnju olova, kao i posebne rudnike gvožđa a možda i bakra. Za osmansku administraciju rudnik je očito bio vredan ulaganja, jer su mu dodeljena dva radnička hasa, obezbeđeni martolosi i status samostalne mukate, što su uslovi koje je imalo svega 25-30 rudnika toga vremena u Rumeliji“, navodi u svom radu Srđan Katić.
Do kada je rudnik Čemerno radio, ne možemo tačno da utvrdimo. Činjenica je da je bio aktivan u prvim decenijama 17. veka, ali zbog nedostatka relevantnih izvora, ne znamo da li je zatvoren pre ili tokom bečkog rata (1683-1699), tek u zakupima iz ratnog i poratnog perioda Čemerno se više ne pominje kao rudnik, već samo njegov has, tj. prihodi od sela. O prisustvu Austrijanaca na Čemernu sveoči toponim Belendor(f) (Belandor – Belan Do) u zaseoku Boškovići sela Osonica, na kojem su uočeni ostaci rudarskih i topioničarskih radova.
Rudnik gvožđa u podnožju Troglava kod Lopatnice verovatno je obnovljen u vreme austrijske uprave (1718-1738), ili nakon ponovnog uspostavljanja osmanske vlasti i radio je do pred kraj 18. a možda i početkom 19. veka.
Dr Srđan Katić je viši naučni saradnik Istorijskog instituta u Beogradu. Rođen je 1963. godine. Studije istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu završio je 1988. Na stručnom usavršavanju u Turskoj proveo je dve godine (1990-1992). Magistrirao 1996. radom Jegen Osman-paša, a doktorsku disertaciju Istorija rudarstva i metalurgije u Osmanskom carstvu (na primeru Smederevskog sandžaka) odbranio 2005. godine. U Istorijskom institutu radi od 1990, sa prekidom od1995-2002. kada je bio asistent na Katedri za nacionalnu istoriju novog veka Filozofskog fakulteta u Beogradu. Oblast istraživanja: istorija srpskog naroda pod Turcima od 16. do 18. veka.
Ha ha. Mislim da nam ne treba veći rudnik od Ivanjičkih privatnika!
Pored malina, samo nam još rudnik fali u Ivanjičkoj opštini.