Oni su heroji Srbije

Mali Viktor Kojović (5), koji sa majkom, tatom, dvojicom braće i dve seke živi na samom kraju Pešterske visoravni, u selu Bare, ima jednu veliku želju za Novu godinu – da mu Deda Mraz donese tek jedan – „Smokić“! I njegova seka Viktorija (8) ima veliku želju za Novu godinu – da joj Deda Mraz kad stigne kroz odžak ostavi – loptu!

– A ja želim jednu malu lutkicu, ovolišnu – kaže Viktorijina dve godine mlađa sestra Teodora.

Kuća Kojovića kraj seoskog puta u Barama, onog preko koga češće prelaze lisice, vukovi ili u kasnu jesen po koji medved, nego što njime idu ljudi, puna je samo dece, njihove radosne cike i vriske. Svega ostalog fali. I Viktorov, Teodorin, Viktorijin, Vladimirov (2) i Nemanjin (10) otac Negosav nije siguran da li će baš moći da ispuni i ovako male, sasvim malecne želje svoje dece, pre će biti da će se mališani i kad prođe Nova godina i dalje igrati sa malim, šarenim mačetom, starim mesečak dana koje se pre koji dan stvorilo ispred njihove kuće a deca ga prisvojila.

– Od plate čuvara šuma u Šumskoj upravi u Sjenici, kad platim račune, kad se sve drugo odbije, ostane mi jedva dvadest i koja hiljada dinara… Za hranu, odeću, obuću, za šestare, sveske, bojice, flomastere bude koliko bude od dečjih dodataka. Gledamo da za decu ima, meni i Suzani šta ostane – kaže Negosav.

Kojovići žive u trošnoj kući, zidanoj od kamena i blata, koja pripada Šumskoj upravi i koja je prilično – sklona padu. Zidovi se uveliko osipaju, krov ulegnut…

Da je u Srbiji sreće kao što nije, Kojovićima bi, već za prvi Savindan trebalo dati ordenje. I Negosavu i Suzani… Za tešku, pretešku borbu da u Barama, na kraju sveta, u nemaštini i odricanju odgaje petoro dobrih ljudi.

– Za četvoro imamo dečji dodatak za najmlađeg Vladimira, po zakonu, nema ništa! Šta da kažem, na televizoru svake večeri slušam kako pričaju o natalitetu, kako treba rađati decu, a dodatka za Vladimira nema – kaže Negosav.

U jednoj od dve sobe su i sto sa četiri stolice, i izanđala prolomljena ugaona garnitura, i šporet na drva i veš mašina i televizor i mače koje u podne drema na ugaonoj… U drugoj sobi su krevetići za decu, između je hodnik i – više ništa.

– Ja sam deseto dete u mojih roditelja… Odrastao sam u velikoj porodici, uz braću i sestre, i, zašto i moja deca ne bi tako rasla… Neka, ne tražim ja ni od koga da ih gaji. Kod nas ovde, kaže se – „kad Bog nekome da dušu, da mu i nafaku“, i ja u to verujem – kaže Negosav.

NJegova Suzana, po čitav dan u kući sastavlja – kraj sa krajem. NJeno je da opere decu, da spremi obroke, da sa starijima uradi domaće…

– Iz ljubavi smo ih rađali, iz čiste ljubavi, i, jeste teško, ali, ima li veće sreće nego kad ih vidim zdrave, lepe, radosne. Oni su naša sreća i naša budućnost i njihovi zagrljaji brišu svaku teškoću, svaku nedaću i svaku nevolju – kaže Suzana.

Onda Nemanja i Viktor, Viktorija i Teodora i mali Vladimir zagrle svoje roditelje i kuća se ispuni radošću i srećom… A Deda Mraz ako dođe za Novu godinu – dođe, biće još više radosti, ako ne dođe, onda ništa, imaju dečica ono mače kome će dati ime Livi, i jedni druge. Šta će im više.

Ponosni ljudi

Negosav i Suzana su ponosni ljudi, ne traže oni ništa ni od koga, onima koji po Srbiji imaju jedno ili nijedno dete, a koji kritikuju one poput njih dvoje, što rađaju kad nemaju dovoljno sredstava da ih gaje, poručuju kratko:

– Ne znate vi kolika je radost gledati ih kako rastu. Mi te ljude ne razumemo, lepo je kad radiš a imaš za koga, kad živiš a imaš za koga – kažu njih dvoje.

„Iskra“ i ”Info LIGA” u njihovo ime moli sve dobre ljude da se jave i pomognu Kojovićima, njima nedostaje svega. Adresa je Negosav Kojović, selo Bare, Sjenica.

Izvor: Iskra/Z.Šaponjić

[table id=1 /]