Kako se istorija u brk nasmejala Vujoševićima iz Ivanjice: Po običaju

Vujadin se rodio kao sedmo od desetoro dece, običaj je bio, u vreme ono, da ih bude više, gubila su se deca lako.Osmoro braće je imao, i jednu sestru, jer su se muške glave rađale, po običaju, za sušu, za kišu, za pušku i za grob.

I Miladin, mlađi brat mu bio, najlepša glava u selu, visok kao nebo, širok kao reka, jer, po običaju, od Vujoševića su najlepši primerci bili, u Ivanjici i okolini, vekovima već.

I niko se nije začudio kada je Miladin završio sa učiteljicom, iz velikog grada je tu na službu došla, donevši, po običaju, u Ivanjicu, svoje ime – Milica, i čvrste grudi, uljane bokove i osmeh, dovoljan da se popne na nebo, i zaroni u reku. Po običaju, Miladin ju je uzeo u šljiviku, sto trideset godina starom, u kojem su se generacije uzimale, da svaka šljiva, šljivu rodi.

I kako se sve velike priče u velikim pričama, po običaju, kriju, i ova se dešavala tokom rata, kada su Vujoševići morali da pola sinova svojih u jednu vojsku šalju, pola u drugu, a one najmlađe da ostave, da prag, po običaju, čuvaju. I šljivik, da šljiva šljivu rađa.

I kada se sve završilo, okupiše se svi, oprostiše sve svima, i odlučiše da običaje poštuju i Miladinu svadbu naprave, vola da ispeku, pošto je i vola, i prag, i šljivik sačuvao.

O, kako im se, po običaju, istorija u brk nasmejala.

Zato što je nova vlast, po običaju, bila željna svega, i slasti i masti i žena dugonogih, i grudi njihovih čvrstih.

I kako je došla, u Ivanjicu, vlast nova, jedan od njenih, po običaju, Milicu je zapazio, i zapazio i Miladina, i, običajima se služeći, tri metka u njega sasuo – u glavu, u stomak i u dušu, sve da bi odveo Milicu u šljivik, da je uzme, kao ratnik i kao nova vlast.

Miladina spustiše, po običaju, u zemlju koju je lelek žena omekšao, i pokriše ga crnicom, kamenom i starim zavetom, da će krv za krv da padne.

Po običaju, braća su slamku izvlačili, da najkraća ubici život skrati, i slamka je Vujadina izabrala, ni osamnaest leta imao nije, ali je, običajima naučen, znao za pušku i čast, koji se, u Ivanjici, u istoj ruci drže.

Ubicu je ubio javno, na sred trga, jer nema šta čovek, dečak, osvetu da krije; ubio ga je, po običajima, glasno uzviknuvši njegovo ime, i ime brata svoga, i tri puta se prekrstivši; i ubio ga je sa dva metka, u stomak i u glavu, a treći metak je promašio, jer ovaj dušu imao nije, a i ne bi je Vujadin, po običaju, ubijao; milost, u Ivanjici, i za takvu dušu, nepostojeću, mora da postoji.

I sačekao je, običaje poštujući, Vujadin na trgu vlast, i ruke joj pružio, da negve na njih stave i da ga odvedu tamo gde je svaka generacija Vujoševića, po običaju, bar po jednog svog slala.

A ubijenog, od vlasti otežalog, podigle su, iz prašine, nove vlasti, pa stavili na lafet, i lafet na voz, i ubacili Milicu kraj njega, da ih sve voz odveze, po običaju, miljama daleko, u krš njegov rodni, u kojem će se ona, kažnjena, jadna, podati nekome, u kršu krš da rađa.

A Vujadin je vlast poštovao, po običaju, i zatvor muški izdržao, ne moleći ništa i ne cinkareći nikog, sam sa sobom, bez brata i druga.

I petnaest godina, po običaju, niko ga nije posetio, a paket su mu slali za Uskrs i Božić, i u paketu malo slaninice, tvrda leba, i crvenog luka, da i duša grešna njegova malo mira i nade proslavi.

I, po običaju, Vujadin je u tamnici zanat završio, za automehaničara i, po običaju, posle petnaest leta izašao na sunce i na slobodu, i, po običaju, kući se nije vratio, jer nesreću, po običaju, daleko od praga treba držati.

Zato je, po običaju, na voz seo i u Nemačku, zemlju automehaničara otišao, pravo u Mercedes, jer je, po običaju, Mercedes iskao automehaničare ruku veštih, poslu vičnih, onih koji će, šrafove vrteći, svaki bol da zaborave.

I godinama kasnije, jer običaj je bio da se sačeka malo, poslao je Vujadin pismo, u Ivanjicu, i naveo da radi, da se, jer običaj je bio, oženio našom, iz Milanovca, i da je, po običaju, dete dobio.

I sasvim po običaju prvorodnom, dete je bilo žensko, i to je sve što se dugo, dugo znalo, jer je Vujadin, po običaju, da pisma piše prestao.

Godinama kasnije, kada Vujadina odavno nije bilo, a nove vesti prekrile stara sećanja, glas je stigao u Ivanjicu, da u gradu Štutgartu, u Nemačkoj, postoji zgrada, i na zgradi tabla, i na tabli natpis: Der medizinischen Praxis dr Vujosevich Vesna.

I pitali su se, u Ivanjici, kakav je to doktor, šta leči, a onda je neko rekao, svima u lokalnoj kafani: „Kako kakav? Pa otorinolaringolog, po običaju”, i svi su mudro klimnuli glavama.

Po običaju.

Jer su znali da, u Ivanjici, šljiva, na kraju, šljivu rađa.