Stanko Crnobrnja: oni što su sklepali novu Medijsku strategiju proteruju javni interes, a traže novac, zaštitu i slepu poslušnost

• „Na nacrt nove Medijske strategije mogu da priložim ovu rečenicu: „Smušen dokument koji proteruje javni interes a od javnog interesa, oličenog u državi, zahteva sve: novac, zaštitu, slepu poslušnost, deregulaciju, transparentnost, a sve u korist grupnih interesa”.

Ovo je za Glas zapadne Srbije saopštio vodeći srpski stručnjak u oblasti glasila, profesor Stanko Crnobrnja.

• „Spreman sam da predočim svoje preporuke i ciljeve koje bi trebalo da sadrži Strategija ako bi, stvarno, želele da se strategijom nazove.”

Pojedinosti slede u tekstu profesora Crnobranje: „Za našu strategiju važno je da, kao osnovno polazište, prihvati sledeće:

U Srbiji, danas, i u neposrednoj budućnosti, slika u medijskoj sferi je sledeća:

1. kao posledica digitelne medijske konvergencije, u narednih pet godina, celokupna sfera elektronskih masovnih medija biće u domenu telekomunikacija.
2. ovu promenu najspremnije dočekuju telefonski/mobilni operateri, koji su odavno digitalni, i nude niz korisničkih platformi, od telefonije do ’striminga’. Za njima su kablovski opetateri koji nude integrisene multi-medijske pakete (televizija, radio, teletekst, gledanje na zahtev, interaktivnost, fiksnu i mobilnu telefoniju, itd). Najnerazvijenije, u to tom nizu, su klasične televizijske mreže koje se tek digitalizuju.
3. zakonodavni okvir koji reguliše sferu telekomunikacija i elektronskih medija je nepotpun i zaostao za realnim stanjem na terenu. Zakoni koji su u neposrednoj pripremi su već sada zastareli i ne pokrivaju ni sadašnje stanje, a ni stanje koje će da nastane kada se faza, iz gore navedene tačke a, dogodi.
4. dve republičke agencije koje pokrivaju ove delatnosti, jedna nominalno vezana za ministarstvo kulture, a druga za ministarstvo telekomunikacija, otežavaju stanje na terenu, prvenstveno kroz preplitanje nadležnosti, delokruga i odgovornosti. Posledica toga je niz nerešenih problema u sferi medija, od alokacije resursa, preko licenciranja, do regulacije i kontrole rada medija kroz primenu podzakonskih rešenja i akata.
5. uticaj domaćih ekspozitura multinacionalnih reklamnih agencija, i njihov neregulisan položaj na tržištu, doveo je do situacije u kojoj je većina elektonskih medija, u Srbiji, danas, u ’dužničkom ropstvu’ iz koga nemaju legalan način da se izvuku. Na taj način uticaj ovih, komercijalnih, interesa na medije i njihov program daleko nadilazi uticaj bilo koje pojedinačne političke stranke pa i države u celini. To se odnosi i na javne servise u Srbiji.
6. nacionalni RTV servisi (RTS i RTV) postoje u pravnom vakumu, bez jasnog titulara (osnivača), kao asimetrični sijamski blizanci koji su zastali u razvoju (infrastruktura, tehnika, program, kadrovi) tamo gde su bili malo posle bombardovanja 1999 godine.

Privredna aktivnost, u Srbiji, od malih preduzeća do velikih sistema, sve više se oslanja na Internet, i to od osnovne operative, preko inovacija i marketinga, do razvoja i povećanja proizvodnje. U globalnoj trci da se od postojećih preduzeća stvore tzv ‘high tech’ preduzeća, odnosno da se tradicionalna privreda potpuno transformiše, prvoklasna pristupnost Internetu je neizostavna. Uspeh elektronske trgovine i Interneta stvari, pouzdanost elektronske državne uprave i e-aplikacija u oblasti zdravstvene zaštite, rast i razvoj u oblasti kulture, nauke, turizma, poljoprivrede, korisnički doživljaji video i audio sadržaja, iskustva u oblasti gejminga i striminga: sve to zavisi od investicija i razvoja u sve lakšu, bržu, jeftiniju i kvalitatniju pristupnost Internetu. Ako Srbija ne nađe način da prati ovaj trend biće osuđena na još veće zaostajanje za Evropom i svetom.

1. Radio-difuzne (broadcasting) usluge se neprestano razvijaju i menaju pa je postalo nemoguće da se odredi jedna, sveobuhvatna, definicija radio-difuzije (broadcasting) koja bi bila u stanju da detaljno obuhvati sve oblike u kojima se iskazuje tržište radio-difuznih usluga. Danas postoji mnoštvo audio-video usluga koje se nude posredstvom različitih medija koji, sami po sebi, prevazilaze tradicionalne okvire radio-difuzije. Stoga, generalno, prihvatljiva definicija radio-difuzije (broadcasting) danas glasi ovako: ‘delatnost proizvodnje interaktivnog informacijskog sadržaja i distribucija istog putem telekomunikacionih servisa’.
2. Implikacije tehnološke konvergencije onemogućavaju da se povuče jasna linija između onoga što predstavlja televizijsko emitovanje i onoga što ne predstavlja televizijsko emitovanje. Zbog toga, danas, stvaranje, razvoj i regulacija tržišta televizije postaju sve komplikovaniji i poslovno sve izazovniji procesi. Konvergencija različitih mreža, usluga, preduzeća, uređaja, koji potiču iz audio-vizuelne i informativne industrije, sa jedne strane, i industrije telekomunikacija, sa druge strane, dovela je do dramatičnih promena u radio-difuznoj industriji ali i u društvu uopšte.
3. Radio-difuzna industrija ne može više, kao ranije, sa lakoćom da se definiše u odnosu na tipična svojstva u oblasti prenosa (transmisije), publike ili čak načina (modaliteta) na koji se program prima i prati. Kao posledica ovog procesa mnogi delovi regulative, iz prethodnih vremena, danas se napuštaju, a u prvi plan dolazi potreba za novom regulativom, prvenstveno na području konkurencije.
4. Fundamentalne promene desile su se kroz proces koji je, u velikoj meri, poništio granice između sektora radio-difuzije i sektora telekomunikacija. Ovaj proces ogleda se u sledećem:
5. Fiksne i mobilne širokopojasne (broadband) mreže postale su prenosnici ogromne količine audio i video sadržaja.
6. Internet je otežao, do neprepoznatljivosti, ustanovljavanje razlike između privatnih (telekomi) i javnih (radio-difuzni servisi) sredstava komunikacije.
7. Prepoznavanje poruka po njihovom ’karakteru’ (data, glas, audio-vizuelni prizori) postalo je besmisleno.
8. Oprema koja se koristi da bi bi se materijal snimio, preneo i primio nije više ono što definiše razliku između telekomunikacionih i radio-difuznih usluga. Posebno je izraženo to da razlika između televizijske difuzije i video difuzije postaje sve manja, pogotovo u domenu snimljenog programa.
9. Radio-difuzni (televizijski) signali mogu da se primaju posredstvom nekoliko platformi, odnosno mreža, a to su:

5. Analogno, terestialno emitovanje
6. Digitalno, terestialno emitovanje
7. Satelitsko emitovanje po principu ’direktno u domaćinstvo’ (DTH)
8. Kablovska distribucija signala
9. IP (Internet protokol) ili OTT (over-the-top-television)

Neophodno je da se, u Srbiji, strateški predvidi razvoj i regulacija svih ovih platformi, odnosno mreža, shodno ulozi i mestu koje svaka od njih, pojedinačno, igra i koju će da igra u medijskom okruženju/tržištu Srbije i regiona, u neposrednoj budućnosti.

6. Potpuno neutralan pristup po pitanju same tehnologije je od izuzetne strateške važnosti za Srbiju, u prvom redu u formiranju nove regulative. Strategija treba da osigura da zakonodavac i regulator budu potpuno svesni pitanja mrežne neutralnosti, a pažnju treba da usmere na moguće diskriminatone postupke i rešenja koja bi mogla da se formiranju u oblasti mrežnog prometa. Ovakvi postupci, svakako, mogu biti ozbiljna opasnost za uspostavljanje ambijenta u kome dominira slobodna i fer konkurencija.

Vrlo važno je da se ONEMOGUĆITI:

1. A) Uspostavljanje ekskluzivnih, ’brzih linija’, za odabrane servise
2. B) Uspostavljanje različitih kvaliteta signala i prenosa za različite korisnike
3. C) Uspostavljanje neravnopravog metoda obračuna pristupa video materijalu u krajnjem obračunu korisničkih limita.
4. D) Uspostavljanje dominantnog položaja za ’onlajn’ video distributere (OVD) u odnosu na ostale distributere ’onlajn’ sadržaja.
5. E) Uspostavljanje dominantnog položaja kablovskih distributera u odnosu na uslove pristupa mreži, rasporedu kanala i formiranja krajnje maloprodajne cene.
6. Usluge i servisi, nastali konvergencijom, koriste istu pristupnu infrastrukturu, pa se nameće potreba da se zakonodavni okviri koji regulišu telekomunikacije, sa jedne strane, i radio-difuziju, sa druge strane, kombinuju i sjedinjuju kako bi se omogućilo efikasno donošenje odluka, a smanjila potreba za arbitražama, traženjima tumačenja na različitim adresama, a i da bi se izbegla česta stanja pravnog vakuma u koja se ubacuju forumska i nestručna rešenja, a često i otvoreno, pa i kriminalno, kršenje pravnih normi.
7. Sveprisutne ponude paketa telekomunikacionih i medijskih usluga, gde jedno preduzeće, u paketu, nudi usluge interneta, kablovske televizije, telekomunikacija, mobilne telefonije izazvala je upravo konvergencija. Iz ovakve situacije, u načelu, mogu da se prepoznaju tri tržišta:

1 Velikoprodajno tržište medijskog sadržaja

2 Velikoprodajno tržište pristupa infrastrukturi

3 Maloprodajno tržište

Detaljnijom analizom dolazi se do užih tržišnih definicija koje se zasnivaju na:

1. Tipu emitera, davaoca usluge
2. Tipu platforme
3. Tipu naplate usluge
4. Tipu glavnog sadržaja

U prošlosti različiti tipovi medija (televizija, radio, internet, štampa, itd) posmatrani su kao različita i odvojena produktna tržišta, ali konvergencija je stvorila uslove da se na ovu situaciju gleda drugačije, pa su mnogi regulatori i zakonodavci promenili definicije medijskog produktnog tržišta. I predstavnici medijskih industrija, u svetu, prihvatili su novu ‘inkluzivniju’ definiciju produktnog tržiša u medijima. To bi trebalo da se dogodi i u Srbiji.

9. Državna politika, kroz regulativnu i administrativnu delatnost, može da ograniči pristup tržištu (što su u slučaju digitalizacije televizije, u Srbiji, očigledno i desilo). Regulatorni protekcionizam pojavljuje se u različitim oblicima: ekonomskom, socijalnom, kulturnom ili tehnološkom. U Srbiji je na snazi potpuna konfuzija u oblasti medijske regulacije koja, u narednom periodu, upravo jasnom strategijom, treba da bude dovedena u stanje potpune razumljivosti, transparentnosti i odsustva bilo kakve vrste diskriminacije u pogledu pristupa medijskim tržištima.
10. Vertikalna integracija, po funkcijama koje su neophodne da bi se isporučio TV sadržaj u maloprodaji, jeste tema koju regulatori moraju neodložno da stavne na dnevni red. Jer, vertikalna integracija, u većini slučajeva, dovodi do sledećih problema:

• – Odbijanje da se odobri pristup konkurenciji koja cilja isto maloprodajno tržište.
• – Istiskivanje konkurencije putem umanjenja cene u jednom od povezanih delova kako bi se krajnja, maloprodajna, cena učinila jedino prihvatljivom
• – Podizanje cene usluga za konkurentska preduzeća
• – Ekskluzivni ili ‘monofonični’ ugovori u sferi dobavljanja sadržaja

U situaciji gde vertikalna integracija dovodi do ozbiljnog narušavanja fer konkurencije ne radi se više samo ni o pukoj konkurenciji već se tu radi i o ugrožavanju šireg društvenog interesa, sa jedne strane, i interesa svakog, pojedinačnog, korisnika, sa druge strane. U tom pogledu regulator treba da odredi jasne kriterijume i pažljivo prati izvršavanje istih.

Dakle, ekonomski i ne-ekonomski ciljevi često su isprepletani. Zbog toga i dolazi do nesporazuma oko kompetencija regulatora i sektorskih vlasti kao i oko načina na koji oni treba da rade zajedno. Munjevite tehnološke promene i konvergencija medija, pogotovo u području na kome se tržištu nudi nekoliko različitih servisa u jedinstvenom ‘paketu’, dovode do preklapanja nadležnosti i, često, do inertnosti, pa čak i paralize, i jednih i drugih. U Srbiji je to očigledno i to mora da se menja.

11. Sve veća i veća modularnost je, takođe, posledica munjevite tehnološke promene i konvergencija medija. Tako korisnici/potrošači danas poseduju značajnu medijsku moć, samom činjenicom da su u mogućnosti da kombinuju svoje mobilne, širokopojasne, veze sa uređajima, operativnim sistemima, aplikacijama, Internet uslugama, i sadržajima koje sami odaberu. Stoga su, danas, od strane korisnika, usluge pristupa Internetu shvaćene kao prenosne (transmisione) platforme putem kojih oni, korisnici, dobijaju pristup sadržajima, aplikacijama i uslugama trećih lica. Strategija ovu činjenicu treba da uvaži i da sagleda mogućnost da se ona uključi u medijski regulatorni okvir, pri čemu treba da se ima u vidu da audio-video sadržaj predstavlja preko 60% svih pretraga i upotreba na Internetu.
12. Jasno opredelenje strategije da podrži novu ‘Kodifikaciju elektronskih komunikacija’ koju je donela EU i to u svim, dole naznačenim, tačkama:
13. A) Jasni i inkluzivni zakoni i pravila: što znači da će sva pravila biti primenjivana širom evrope sa idejom jedninstvenog, inkluzivnog, medijskog tržišta na kome potrošači, svuda u Evropi, uživaju isti nivo zaštite i dobijaju isti pristup cenovno prihvatljivim komunikacionim uslugama, ujključujući i širokopojasne (brodbend) usluge.
14. B) Znatno uvećan kvalitet: ‘Kodifikacija’ će uspostaviti mehanizme za konkurenciju investicija, težeći ka većim brzinama pristupa i većoj pokrivenosti, dok će pravila i zakoni biti usklađeni sa novim, sledećim generacijama mobilnih sistema, sa ciljem da korisnicima bežičnog, širokopojasnog, servisa omogući maksimalno kvalitetno iskustvo komunikacije.
15. C) Bolje, prihvatljivije, cene: to će se postići kroz uvećanje ponude usluga i kroz znatno uvećane kapacitete.
16. D) Veći broj usluga: sve više tržišnih ’igrača’ koji pružaju komunikacione usluge: lakši pristup pri stvaranju regulative koja će svim akterima, od tradicionalnih telekom preduzeća do pružalaca onlajn usluga, omogućiti interpersonalnu komunikaciju uz isti nivo zaštite za krajnjeg korisnika.
17. E) Snaženje regulatornih tela kako bi pravila bila predvidljiva i što kvalitetnije sprovedena kroz koncept ’Zajedničkog digitalnog tržišta’.

 

12. Onlajn platforme generišu, akomuliraju i kontrolišu ogromnu količinu podataka o svojim korisnicima i klijentima, a koriste posebno stvorene algoritme kako bi, tu ogromnu količinu podataka, pretvorile u upotrebljive informacije. Uvećanje ovakvih podataka je eksponencijalno. Na primer, 90% svih podataka koji se kreću Internetom stvoreno je u poslednje dve godine. Posebno važno je i to što su upravo onlajn platforme dokazale da predvode u inovacijama u okviru digitalne ekonomije. To se najviše osetilo u oblasti male privrede gde je ogroman broj preduzeća stekao mogućnost da, kroz platforme, otvori nova tržišta. Nove platforme u oblasti mobilnih usluga, turizma, muzike, audiovizuelnih delatnosti, obrazovanja, finansija, ljudskih resursa, ubrzano su počele da konkurišu tradicionalnim biznis modelima jer su upravo one rasle eksponencijalno. Uz to, uspon i snaženje ‘ekonomije razmene’, kroz onlajn platforme, stvorili su prilike za malu privredu da uveća efikasnost, rast i broj radnih mesta, a potrošačima doneli znatno uvećane mogućnosti izbora. Naravno, u svemu ovome, pojavila su se i sasvim nova pitanja u odnosu na regulativu. Neke onlajn platforme su se razvile i osnažile do te mere da su postele značajni akteri u mnogim sektorima ekonomije, a način na koji koriste svoju tržišnu snagu otvorio je značajna pitanja koja zahtevaju detaljno, strateško, promišljanje, koje ide dalje od puke primene zakona o konkurenciji.
13. Digitalizacija proizvoda i usluga, u Evropi, u narednih pet godina, uvećaće zaposlenost za 6%, a prihode u privredi za više od 110 milijardi evra godišnje. Samo u Nemačkoj, u narednih deset godina, uvećaće produktivnost za 8%, a prihode za trideset milijardi evra godišnje. Već danas trećina industrijskog rasta u Evropi vezana je za upotrebu digitalne tehnologije. Ta digitalna unapređenja omogućavaju industriji da odgovori na sve složenije potrebe savremenih potrošača; prvenstveno na jaku tražnju ‘personalizovanih’ (krojenih prema pojedinačnom potrošaču) proizvoda i usluga, na sve češće zahteve za veću bezbednost i komfor, kao i na zahteve za veću i jeftiniju energetsku i resursnu efikasnost. Zato, sveopšta digitalizacija zahteva i nova, često revolucionarna, zakonska rešenja. Recimo u odnosu na podatke koje stvaraju bezbrojni ‘pametni’ proizvodi, ili na pitanje odgovornosti digitalizovanih sistema koji imaju znatno uvećanu autonomiju. Sve obimnija i sve češća interakcija između ljudi i pametnih uređaja traži posebnu vrstu regulacije. Kao što se traži i pravi balans između realnih poslovnih interesa i osnovnih prava koja garantuju zaštitu ličnih podataka i privatnosti. Strategija Srbije treba da razume ove procese i da ih, na adekvatan način, predvidi, odnosno inicira i u Srbiji.

 

14. ’Četvrta industrijska revolucija’ je u ozbiljnom zamahu, širom Evrope. To strategija Srbije mora da razume i podrži, pa i da predvidi i prilagodi za naše uslove. A ta revolucija znači: organizovano ukidanje granica između fizičkih, digitalnih i bioloških sfera. Kako? Tako što, uz značajne investicije javnog i privatnog novca, integriše sajber-fizičke sisteme (sve one kompjutere koje ne vidimo a koji vredno rade u milijardama predmeta oko nas), internet stvari (veze između tih ’opamećenih’ predmeta), ’big data’ (nepregledne količine podataka koje svakodnevno skuplja sva IT tehnologija u Evropi i svetu), ’klaud kompjuting’ (ogromne količine podataka koji, odabrani i sortirani, stoje pohranjeni u moćnim sajber oblacima) robotiku (sve ono automatizovano što radi poslove umesto ljudi) i veštačku inteligenciju, u sasvim novu društvenu, ekonomsku i kulturnu stvarnost.

PREPORUKE

1 Oformiti novo ‘Ministarstvo medija, elektronskih komunikacija i digitalnog društva’ koje će, uz potpuno novi delokrug nadležnosti, preuzelo i delimične nadležnosti Ministarstva kulture i informisanja, kao i Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija.

2 Ukinuti regulatorna tela REM i RATEL i formirati novo, objedinjeno, regulatoro telo za medije i telekomunikacije, pod imenom ARTS (Agencija za radio-difuziju i telekomunikacije Srbije). Upravljanje agencijom ARTS prepustiti priznatim stručnjacima iz oblasti medija, radio-difuzije i telekomunikacija, a izbor istih sprovesti kroz metod javnog konkursa.

13. Uvesti novo regulatorno telo za štampane medije, pod nazivom ARŠIN (Agencija za regulaciju štampe i novina). Uspostavljanje sopstvenog sistema javnog informisanja kroz štampane medije, zasnovanog na stvarnom informisanju, dakle objavljivanju istinitih i proverljivih činjenica, a ne na stvarnom dezinformisanju, odnosno objavljivanju namerno plasiranih netačnih i neproverljivih informacija, nije lak proces u današnjoj Srbiji. U prethodnom periodu ustanovila se praksa u kojoj se beskonačno priča o pravima na slobodno informisanje a ni jednog trenutka se ne misli o tome kako da se uspostavi sistem koji će da sprečava pravo na dezinformisanje. Ako koristimo ratnu analogiju, onda je pravo na dezinformisanje isto što i pravo na izazivanje građanskog rata. To je sloboda da se likvidiraju istina i sloboda a da se laž predstavi kao istina. Tu je, onda, kao i u svakom građanskom ratu, haos nesaglediv a kršenja ljudskih prava beskonačna. U dugogodišnjem odsustvu kvalitetnih medijskih zakona, etike, morala, sredstava i dobrih ljudi, kod nas se razvila upravo ta praksa unutrašnjeg rata svih protiv svih. Novinari i njihovi urednici su jureni, podmićivani, nagovarani, ucenjivani, lagani da bi objavili upravo suprotno od istinite informacije. Jureni da dezinformišu. Danas, u velikoj meri upravo zbog toga, dezinformacije su naša stvarnost. Ne postoji ni jedna pojava koju iko može, odmah, verodostojno da potvrdi ili proveri. Svakim danom razmera nepoverenja uvećava se. Ta spirala mora da se zaustavi. I zbog toga treba da se uvede institucija koja reguliše ovaj, do krajnosti haotičan, sektor javnih komunikacija u Srbiji.
14. Preduzeće ‘Tehnika i emisione veze’ staviti pod prinudnu upravu i sprovesti temeljnu reorganizaciju čitavog sistema, posebno onog dela koji je vezan za oblast multipleksa, preispitati pokušaj ovog sistema da, kroz sopstveno preduzeće mts ANTENA plus, uspostavi tržišnu dominaciju, pa i monopol, u oblasti digitalnog, terestijalnog, RTV emitovanja, promeniti politiku cena za usluge koje celokupan sistem pruža.
15. Doneti nove zakone za oblast javnih medijskih servisa. Opredeliti se za potpuno novu, savremenu, organizaciju sistema. Prvo, ukinuti nazive RTS i RTV i uvesti novi naziv AVIAS (Audio-vizuelno-informativna asocijacija Srbije) koji će odgovarati jednoj, sasvim novoj, organizaciji/sistemu koji će u sebi objediniti: a) Radio-televiziju Beograd, b) Radio-televiziju Novi Sad, c) Radio-televiziju Niš, d) Radio-televiziju Kragujevac, e) Radio-televiziju Novi Pazar, f) Audio-vizuelni centar Srbije (Kinoteka, Filmske novosti, Filmski centar Srbije), g) Press – onlajn centar Srbije (Politika, Novosti, Tanjug, Portal i RTV za svet), h) Skupštinski RTV kanal i Internet portal
16. Regulisati vertikalnu integraciju medija tako da proizvođač sadržaja ne može, istovremeno, da bude i prozvođač i distributer i prodavac sadržaja, i obratno. Vratiti u zakon odrednicu dominantni subjekt na tržištu i ustrojiti zakone tako da se na tržištu odvija fer konkurencija, uz transparentnost poslovanja i zaštitu potrošača/korisnika.
17. Doneti nove zakone za oblast štampe, medija, radio-difuzije i telekomunikacija koji će biti usklađeni sa svetskom i evropskom praksom i sa munjevitim razvojem digitalne tehnologije i medijske konvergencije, ali koji će, prvenstveno, omogućiti ubrzan rast i zapošljavanje mladih u ovim oblastima, u Srbiji. Ovi zakoni treba da obuhvate i delatnosti kablovske TV, satelitske TV, Interneta, ponudu medijskih ‘paketa’, kao i drugih multimedijalnih i interaktivnih sistema, servisa i medija.
18. Strateški podržati i pratiti ambiciju EU da bude predvodnik u implementaciji 5G tehnologije, dakle da prva pređe u tzv ‘gigabitno’ okruženje i da svim evropljanjima, nezavisno od mesta stanovanja, omogući najkvalitetniju moguću vezu sa Internetom, i to tako što će da podstakne konkurenciju koja će pokrenuti značajne investicije a, istovremeno da ojača i unutrašnje tržište i prava potrošača. Ta strategija, koju bi Srbija trebalo prvenstveno da razume, a onda i da prihvati, izgleda ovako:
19. A) Uvećana, ali olakšana, konkurencija i predvidivost za investicije. U svakom sektoru investitorima je neophodna dugoročnu izvesnost. To, u prvom redu, znači stabilno regulatorno okruženje koje smanjuje razmimoilaženja između različitih regulatornih praksi. Regulaciju tržišta uspostavljati samo u slučajevima u kojima interes krajnjeg korisnika to zahteva i gde komercijalni aranžmani, sklopljeni između operatora, ne pružaju konkurentne izbore. Regulativu smanjivati u slučajevima kada tržišno suprotstavljeni operatori zajednički investiraju u mreže vrlo visokog kapaciteta a, istovremeno, omogućavaju da i ‘manji igrači’ mogu da se uključe u investicioni proces. Dakle, stvaranje ambijenta koji omogućuje zajedničku podelu troškova, zajedničko prevazilaženje strukturalnih i drugih barijera, itd. Nova pravila ‘prvim pokretačima’, koji su voljni da investiraju i u područja koja donose manje profite (seoska područja, itd), omogućavaju znatno sigurniju investicionu putanju. Osim konkurencije u domenu pristupa mrežama, uvodi se i konkurencija u domenu investicija u te iste mreže.
20. B) Bolja upotreba radio frekvencija. Ovde se pažnja usmerava na to da se smanje razlike u regulatornim rešenjima koje postoje širom EU. To je naročito važno zbog toga što je radio frekventni spektar osnovna ‘sirovina’ za sisteme bežičnih komunikacija. Predviđa se duža važnost izdatih licenci, uz mnogo strožije zahteve da se spektar koristi efikasnije i korisnije.
21. C) Snažnija zaštita potrošača/korisnika, pogotovo u oblasima u kojima postojeći propisi nedovoljno štite potrošače/korisnike, i to upravo zbog specifičnosti sektora koji se munjevito menja. Unapređena pravila omogućavaju korisnicima lakšu promenu pružalaca usluga, odnosno dobavljača, naročito u situacijam gde se radi o paketima koji kombinuju internet, telefoniju, TV, i mobilnu telefoniju. Takođe, propisi osiguravaju pravo tzv ranjivih grupa (stariji, hendikepirani, invalidi, nezaposleni, ljudi na socijalnoj pomoći) da dobiju povoljne (beneficirane) ugovore za pristup Internetu.
22. D) Sigurniji ‘onlajn’ ambijent za korisnike i pravičniji propisi za sve igrače na tržištu. Posebna pravila ustanovljavaju ravnopravnost novih pružalaca usluga koji nude usluge jednake ustanovljenim operatorima, ali i obavezu da mreže i servere učine potpuno bezbednim. Pravila takođe predviđaju da jedinstveni evropski, trocifreni broj, za hitnu pomoć/uzbunu, bude operativan i na tim platformama bez dodatnih troškova za korisnike.

Poseban akcent stavlja se na osnaživanje nacionalnih regulatornih tela kao i evropske agencije BEREC kako bi se obezbedila konsistentost i predvidivost u primeni pravila a ograničila sadašnja fragmentiranost i nedoslednost.

19. Pristup programu prvorazrednog kvaliteta i programima od opšteg, nacionalnog značaja, pokazao se kao ozbiljno usko grlo ali i poligon za iskazivanje tržišne snage. Najveći problemi pojavljuju se oko prava na prenos najvažnijih sportskih događaja i takmičenja (Olimpijske igre, svetska prvenstva, evropska prvenstva, razne lige, kupovi, kvalifikacije, kao i automobilske trke). U Srbiji je posebno komplikovana situacija gde je potrošač/gledalac doveden u poziciju da mora da se pretplati na tri različita paketa kablovske TV ponude ako bi želeo da prati sve važnije sportske događaje, ne samo u svetu, već i u samoj Srbiji.

Regulator je, stoga, dužan da vrlo pažljivo analizira strukturu tržišta i da deluje tamo gde se pristup sadržaju stalno pojavljuje kao problem. Ključan problem stvara se kada jak emiter, odnosno provajder sadržaja, zbog svog visokog udela na tržištu, stiče privilegovanu poziciju prilikom kupovine novog, premijernog, ekskluzivnog sadržaja. Tako se stvara krug u kome jak emiter dobija prioritetne prilike da pristupi premijernom, ekskluzivnom, sadržaju, što njegovu snagu, na maloprodajnom tržištu, dodatno uvećava. Regulator mora da bude veoma zabrinut, ali i veoma aktivan, kada dođe do situacije u kojoj se provajder, u maloprodaji, udružuje sa jakim provajderom sadržaja što, ostalim akterima na tržištu, smanjuje mogućnost pristupa sadržaju a, samim tim, dovodi ih u neravnopravan tržišni položaj.

20. U oblasti medijske pismenosti očigledna i urgentna je potreba da, u sfere medijskog zakonodavstva i regulacije medija, uđu mladi, obrazovani i sposobni ljudi koji shvataju digitalnu, medijsku, agendu XXI veka. I koji su spremni da stanje u medijima u Srbiji menjaju na bolje. Stoga, u strateškom promišljanju osnaživanja medijske pismenosti, postoje dva osnovna pravca: A) Za razvoj opšte medijske pismenosti, a samim tim i za kvalitetniji rad svih medijskih subjekata, u medijskim organizacijama, potrebno je veće prisustvo mladih, medijski opismenjenih ljudi. B) Neophodno je jačanje svesti o potrebama i važnosti informisanja i komunikacije, na nivou lokalnih zajednica i samouprava, i to upravo u samim zajednicama, na celoj teritoriji Republike Srbije.

Stoga treba predvideti pokretanje 26 kulturno-medijskih centara, u 26 opština Srbije (uz obavezno korišćenje evropskih fondova). Poput nekadašnjih ‘domova kulture’, novi kulturno-medijski centri imaće ulogu pokretača i nosioca programa, ne samo iz oblasti kulture, već i iz oblasti neposrednog medijakog opismenjavanja. Prema važećim zakonima, a i prema realnim odnosima snaga u oblasi masovnih medija, u Srbiji, javni medijski servisi se, sa pravom ali i sa obavezama, uvek doživljavaju kao vodeći nosioci aktivnosti u oblastima: medijsko opismenjavanje, podizanje kulturnog nivoa stanovništva, zaštita demokratskih vrednosti i ustavnih prava, uključujući i pravo na slobodno informisanje. S postojećim dopisništvima, u 23 opštine u Srbiji, i u novoj, gore predviđenoj, organizaciji sistema (AVIAS), javni servisi mogu i treba da, kao tehnološko-razvojno-edukativni centri, zajedno sa novim kulturno-medijskim centrima, preuzmu doslednu i sveobuhvatnu akciju medijskog opismenjavanja i unapređenja informisanosti u lokalnim zajednicama, na celoj teritoriji Srbije. U narednoj fazi, javnim servisima treba da se pridruže privatna, medijska preduzeća, pogotovo velike telekomunikacione kompanije, u permanentnoj aktivnosti medijskog opismenjavanja. Ovaj program opismenjavanja treba da se odvija na svim platformama, i na svim uređajima, i to treba da bude program neposrednog medijskog opismenjavanja, ali i program konkretnog osposobljavanja lokalnog stanovništva, pogotovo mladih, u ovladavanju medijskim alatima, tehnikama i produkcijskim veštinama.

Država treba da uđe u javno – privatno partnerstvo sa relevantnim, visokoškolskim, ustanovama u Srbiji, i stvori nacionalni naučno-ubrazovni centar/ asocijaciju za medijsku pismenost. Ovaj centar će predvoditi i koordinisati aktivnosti, iz ove oblasti, na teritoriji cele republike. Istovremeno, ovaj centar treba, naučno ali i operativno, da podstiče praksu ‘otvorene inovativnosti’ i to u skladu sa opredelenjima EU, na tom planu, a to znači sledeće: podsticanje države, industrije, akademskog sektora i civilnih organizacija na zajednički rad koji će pomoći da strukturalne promene u medijskoj sferi daleko prevaziđu ono što bi bilo ostvarenje bilo kog, pojedinačnog, gore pomenutog, društvenog sektora. Ovakav pristup obuhvata i modele u kojima i medijski korisnici doprinose inovativnosti i novim rešenjima u oblasti medija, gde se u potpunosti valorizuju raznovrsne ideje, eksperimenti i prototipska, medijska rešenja.

Ovde je reč o principima integrisanog saradništva, zajednički stvorenim vrednostima, kultivisanju novih ekosistema inovativnosti, podsticanju eksponencijalnih tehnologija, i njihovoj vanredno brzoj primeni. U suštini strateški cilj ovog koncepta jeste da dokaže da inovativnost može da bude zanimanje mnogih a ne umetnost kojom ovladava nekolicina.

Dakle, ovaj nacionalni centar jačaće procese ‘otvorene inovativnosti’ i to kroz pet osnovnih delatnosti: a) umrežavanje, b) zajedničko delovanje (korisnika, univerziteta, partnera ali i konkurentskih aktera u medijima), c) korporativno preduzetništvo (podsticanje korporativnog ulaganja, malih ‘startap’ preduzeća, franšiza i ‘spinof’ koncepata), d) proaktivno upravljanje intelektualnom svojinom, što znači stvaranje novih tržišnih prilika za tehnologiju, e) istraživanje i razvoj koji će doprineti otvaranju novih prostora za konkurenciju na medijskom tržištu.

21. Evropska Povelja o slobodi štampe, u deset tačaka, treba da bude temelj strateškog odnosa Srbije prema ovoj temi. To znači:

 

I Sloboda štampe je osnova demokratskog društva. Mandat svake vlade jeste da podrži, zaštiti i poštuje različitost, političku, društvenu i kulturnu misiju štampe.

 

II Cezura je nedopustiva. Nezavisno novinarstvo u svim medijima treba da bude oslobođeno od progona i represije, bez političkog ili regulatornog mešanja od strane vlade. Novine i onlajn mediji neće biti predmet državnog licenciranja.

 

III Pravo novinara i medija da prikupljaju i šire informacije i mišljenja ne sme biti ugroženo, ograničeno ili učinjeno predmetom kazne.

 

IV Zaštita novinarskih izvora biće strogo podržana. Nadgledanje, elektronsko prisluškivanje, pretraživanje redakcija, privatnih prostorija ili računara, koji pripadaju novinarima, sa ciljem da se identifikuju izvori informacija koje su urednički zaštićene, neprihvatljivo je.

 

V Sve države treba da osiguraju da mediji, u toku vršenja svog posla, uživaju potpunu zaštitu zakona i organa vlasti. Ovo se naročito odnosi na zaštitu novinara i njihovih saradnika od uznemiravanja ili fizičkog napada. Pretnje kao i gaženje ovih prava moraju biti pažljivo istraženi i kažnjeni od strane pravosudnog sistema.

 

VI Ekonomska održivost medija ne sme biti ugrožena od strane države ili institucija koje su pod kontrolom države. Pretnje ekonomskim sankcijama su, takođe, neprihvatljive. Predizeća iz privatnog sektora obavezna su da poštuju novinarske slobode medija. Ovim preduzećima nije dopušteno da vrše pritisak na novinarske sadržaje niti im je dopušteno da pokušaju da mešaju komercijalni sa novinarskim sadržajem.

 

VII Država ili institucije pod kontrolom države neće ometati slobodu medija i novinara u pristupanju informacijama od novinarske važnosti. Država i ove institucije imaju dužnost da podrže medije i novinare u njihovom zadatku da javnosti pruže informacije.

 

VIII Mediji i novinari imaju pravo na neometan pristup svim vestima i izvorima informacija, uključujući i one iz inostranstva. U svrhu vršenja njihove dužnosti, stranim novinarima, bez odlaganja, treba da se obezbede vize, akreditacije i ostali neophodni dokumenti.

 

IX Javnosti, u svakoj državi, treba da bude dopušten slobodan pristup svim nacionalnim i inostranim medijima i izvorima informacija.

 

X Država, ni na koji način, neće onemogućavati pristupanje u novinarsku profesiju.

 

22. Konkretne mere za osnaživanje medijskih tržišta u strategiji treba da zauzmu dužno mesto. Te mere, iako na prvi pogled taktičke, mogu biti brzo uvedene, pre donošenja novih medijskih zakona koji će ojačati tržište, na gore navedene načine. Ove rane mere mogu biti sledeće:

 

-Korigovanje (smanjenje) stope PDV-a, doprinosa i dažbina, za mala i srednja medijska praduzeća, kao i za sve samostalne radnike-stvaraoce u kulturi/medijima.

 

-Uvođenje carinskih i poreskih olakšica na repromaterijale i nabavku opreme,

 

-Ukidanje PDV-a na sredstva koja su dobijena kao direktna državna pomoć (projektno sufinansiranje),

-Ukidanje, ili smanjenje, PDV-a na humanitarne akcije, uključujući tu i humanitarne aktivnosti koje pokreće i realizuje oglasna industrija,

-Uvođenje stimulativnih finansijskih mera prema medijima u nerazvijenim delovima i regionima zemlje, u cilju postizanja balansa i decentralizacije,

-Uvođenje mera i kontrolnih mehanizama kojima se smanjuje i sprečava korupcija, u smislu Preporuka Saveta za borbu protiv korupcije,

-Izmene zakona koji uređuje autorsko i srodna prava, naročito u odnosu na kriterijume za određivanje tarife i postupak pregovaranja, da bi se postiglo jednako uvažavanje interesa autora i nosilaca prava srodnih autorskom, s jedne, i korisnika, s druge strane.

-Dopuna i pojašnjavavanje propisa koji regulišu dominaciju na tržište, nelojalnu konkurenciju, formiranje monopola.

23. Kontrola državne pomoći, javno oglašavanje i javne nabavke treba da se organizuje tako da svi vidovi državne pomoći budu jasno definisani i precizno regulisani. U tom smislu je neophodno da se:

 

1. a) Odrede situacije u kojima je moguće sprovoditi javne nabavke koje se tiču medija (usluge štampanja opštinskog biltena, prenosi skupštinskih zasedanja lokalnih samouprava, usluge distribucije publikacija javnih entiteta ili obaveznih obaveštenja, konkursa i slično)
2. b) Doneti nov zakon kojim se uređuje oblast oglašavanja državnih i javnih institucija, organa, ustanova i to na principima transparentnosti, objektivnosti i nediskriminacije, a kojim će se predvideti:

 

procedura nabavke usluga oglašavanja i ostalih javnih nabavki ka medijima,

 

telo koje će sprovoditi postupak, a koje će moći da sprovodi i sve aktivnosti koje se odnose na usluge oglašavanja javnih entiteta na centralizovan način, uključujući tu i

objedinjavanje svih budžeta za usluge oglašavanja i raspisivanje javnih tendera za nabavke usluga oglašavanja, na godišnjem nivou, po principima objektivnosti, transparentnosti i nediskriminacije,

 

uvođenje obavezujućeg, efikasnog, nadzornog mehanizma (kroz postojeća tela,

Ministarstvo finansija, DRI) ili formiranjem posebne institucije.

 

Unapređenje pravnog okvira koji se odnosi na projektno sufinansiranje, Ovo uključuje i precizno uređenje regulative koja se odnosi na kontrolu državne pomoći u oblasti javnog informisanja koja će se raspodeljivati po principima transparentnosti, objektivnosti i nediskriminacije;

 

24. Transparentnost procesa trošenja javnih sredstava zahteva kontinuirano usaglašavanje različitih propisa koji uređuju ovu oblast u cilju obezbeđivanja koherentnosti postojećih i budućih zakona. Zakonske odredbe treba da budu što preciznije definisane da bi se izbegla različita tumačenja ili nedoumice u primeni, što dovodi do pravne nesigurnosti i narušava vladavinu prava kao temeljnog principa Ustava;

 

Transparentnost u svim segmentima finansijskog poslovanja medija, a naročito u oblasti davanja javnih entiteta prema medijima, jedan je od osnovnih preduslova za uspostavljanje funkcionalnog medijskog sistema i objektivnog informisanja građana o temama od javnog interesa. Stoga je naročito važno obezbediti punu transparentnost:

 

– dodele sredstava po osnovu projektnog (su)finansiranja, od momenta koji

prethodi raspisivanju konkursa, do donošenja konačne odluke o dodeli sredstava, kao i dodele sredstava putem drugih vidova državne pomoći medijima (poput beneficiranih ugovora o zakupu),

 

– javnih nabavki u oblasti medija,

 

– svih vidova javnog oglašavanja (reklamne kampanje, sponzorstva i sl.),

 

– redovno i tačno vođenje evidencije o sredstvima koja mediji dobijaju kao državnu pomoć, sredstvima koja ostvaruju na konkursima, a naročito obezbeđivanje funkcionisanja i redovnog ažuriranja Centralnog registra de minimis državne pomoći.

 

25. Projektno sufinansiranje je jedna od ključnih sistemskih inovacija u prethodnoj strategiji. U nepostrednoj praksi ova inovacija pokazala je neke prednosti ali i brojne nedostatke, koje je potrebno temeljno preispitati i pristupiti njihovom otkljanjanju.

 

Konkurse za proizvodnju sadržaja od javnog interesa treba koncipirati u skladu sa stvarnim informativnim potrebama građana i javnim interesom, od lokalnog do republičkog nivoa, uzimajući u obzir i proces evropskih integracija. Prioriteti sufinansiranja javnog interesa u oblasti javnog informisanja treba da budu određeni pre samog raspisivanja konkursa, uz poštovanje principa uključivanja građana, transparentnosti, objektivnosti i nediskriminacije;

 

Neophodno je izmeniti regulativu koja uređuje ovu oblast na način da se:

 

– u sistem projektnog sufinansiranja uključe i drugi državni organi, a naročito u segmentu kontrole trošenja ovih sredstava (Komisija za kontrolu državne pomoći) i evaluacije efekata projektnog sufinansiranja;

 

– propišu sankcije za neizvršenje i povredu zakonskih odredbi o projektnom sufinansiranju,

 

– obezbedi najviši stepen transparentnosti celokupnog procesa, od pripremnih radnji i definisanja javnog interesa na lokalnom nivou, preko raspisivanja konkursa, izbora komisije, rada komisije, rezultata rada komisije, pa sve do rezultata realizovanih projekata i njihove evaluacije, propiše i razradi metod evaluacije procesa projektnog sufinansiranja kao i evaluacije realizovanih sufinansiranih projekata, i omogući učešće civilnog društva u evaluaciji,

 

– propiše i razradi postupak utvrđivanje liste konkretnih javnih interesa koji će se sufinansirati, uz aktivno učešće građana, njihovih organizacija i drugih zainteresovanih strana u tom postupku,

 

– predvidi i razradi mehanizam koji će obezbediti da lokalne samouprave izdvajaju adekvatna sredstva za javni interes u sferi javnog informisanja,

 

– definiše pojam “sukob interesa” i način njegovog razrešavanja,

 

– precizira pojam “nezavisni medijski stručnjak” i definiše način njihovog kandidovanja,

 

– propišu dodatni kriterijumi za novinarska i medijska udruženja koja su ovlašćeni predlagači kandidata za članove komisija, a kako bi se izbegla situacija da neovlašćeni predlagači predlažu članove u stručnim komisijama (neregistrovana, nepostojeća ili na drugi način neovlašćena udruženja);

 

– preciznije regulišu pravila o načinu rada komisije, ocenjivanja projekata i formiranja predloga za raspodelu sredstava;

 

Treba da se predvide mere, aktivnosti i finansije za podizanja kapaciteta učesnika u procesu projektnog sufinansiranja. Treba preciznije i obaveznije predvideti periodične obuke državne administracije i redovne obuke članova konkursnih komisija i evaluatore, te organizovati i obuke kojima bi se sami izdavači medija osposobili za projektno sufinansiranje (definisanje teme i aktivnosti projekta, pisanje projekta, obrazlaganje ciljeva i očekivanih rezultata, izveštavanje o realizaciji i drugo).

 

26. Samoregulacija u medijima je prvorazredan društveni, javni, interes. Interes javnosti je da ima kvalitetno novinarstvo i profesionalne medije, koji rade vođeni jasnim etičkim normama i koji, na balansiran i pravičan način, objavljuju tačne vesti. Interes javnosti je da mediji kontinuirano pružaju priliku da se u njima oglase oni koji inače nemaju priliku da javno, i kroz masovne medije, iskažu svoj glas. Interes javnosti je da, u medijima, postoji raznovrsnost tema i različitih pogleda na te teme.

Razvijena društva prihvataju da profesionalni i ozbiljno koncipirani masovni mediji iskazuju sopstvena politička ili partijska opredelenja i sklonosti, ali insistiraju na obavezi da se pravi jasna razlika između činjenica, komentara i mišljenja, što inače nije praksa u tzv ‘propagandnom novinarstvu’, ‘misionarskom novinarstvu’ i tabloidnom novinarstvu koji, očigledno, i javno, služe specifičnim ciljevima i interesima.

Javnost u Srbiji je, nedvosmisleno, pod pritiskom novinarstva i medija koji direktno služe specifičnim ciljevima i interesima a koji ne zasnivaju svoje delovanje na jasnom razlikovanju činjenica, komentara i mišljenja. Ovakva praksa dopunjava se i svakodnevnim kršenjem najosnovnijih etičkih normi, kao i izazivanjem stalne uznemirenosti, pa i straha, u javnosti. Do ovakvog stanja došlo je upravo zbog nesposobnosti novinarske struke, ali i celokupnog medijskog sektora, da uspostavi delotvorne mehanizme samokontrole i samoregulacije.

Stoga se i uočava potreba da se, sa jedne strane, u nekoj vrsti iznuđene, vanredne situacije, uvede zakonski definisano regulatorno telo za štampu i novine, a sa druge strane, da se maksimalno ojačaju aktivnosti na snaženju medijske samoregulacije. OEBS, kao uspešan primer samoregulacije u medijima, ističe Bugarsku, koja je, posle više godina priprema, rada i spajanja novinara, izdavača, stručnjaka i zainteresovanih predstavnika javnosti, uspela da oformi snažno samoregulatorno telo i uvede željene standarde u delovanje medija. Ne samo zbog bliskosti Bugarske, kao susedne zemlje, već i zbog kvalitetnog rešenja koje je tamo nađeno, Srbija treba da se ugleda na taj model.

 

27 REGULACIJA MULTIMEDIJE

U prvoj deceniji XXI veka, u svetskim razmerama, Internet raste tempom od 50% mesečno, a pri tom ne podleže skoro nikakvoj regulativi, pogotovo ne univerzalno prihvaćenoj, globalnoj regulativi. Tek se, pred kraj druge decenije XXI pojavljuju snažne tendencije ka čvrstoj regulaciji Interneta, štp se i dogodilo u nizu zemelje kao što su: SAD, Nemačka, Francuska, Rusija, Kina, itd-

Internet nudi jednostavnost u povezivanju multimedijalnih resursa, uz upotrebu jednostavnog grafičkog interfejsa. Na taj način, on daje efikasan odgovor i na osnovne zahteve savremenog multimedijalnog komuniciranja:

1. a) brzi pristup informacijama,
2. b) brza deseminacija informacija.

 

Sa ovim karakterstikama Internet izuzetno pozitivno deluje na:

1) stvaranje novih radnih mesta,

2) uve

3) anje broja novih poslovnih mogućnosti,

4) otvaranje novih kreativnih i stvaralačkih potencijala.

 

Dobro je poznato da je u prošlosti tržište komunikacija pokazivalo visoku osetljivost na dva aspekta prenosa, a to su:

1. a) cena prenosa,
2. b) ograničenost kapaciteta prenosa.

 

Svojom niskom cenom i ogromnim propusnim moćima nova, digitalna tehnologija otklanja upravo ove probleme. Međutim, sa razvojem multimedije, pojavljuju se nova strahovanja. Nemogućnost međunarodne zajednice, a naročito slobodnih tržišta da regulišu Internet otkrila je i činjenicu da se ozbiljna pitanja i problemi, na početku XXI veka, pojavljuju u oblasti regulacije novih tehnologija i njihovog slobodnog ili ograničenog razvoja. Na samom početku treće revolucije u komunikacijama, tržišni ambijent je, još uvek, nedovoljno razvijen da bi se lako sagledao odgovor na aktuelnu dilemu: slobodan, ili ograničen razvoj?

Većina svetskih vlada smatra da je regulacija sektora informacijskih usluga koje se pružaju u elektronskom obliku neophodna. Ali kakva regulacija je tu potrebna? Sa stanovišta zakonodavaca, glavna poluga kontrole je kontrola pristupa tržištu. Kod skoro svih izabranih indikatora:

razvoja mreže,

politike cena,

upotrebe mreže,

investicione efikasnosti,

pokazalo se da je, u prošlosti, konkurencija pri ulasku na tržište bila od koristi za države koje su dozvolile ili podstakle konkurenciju. Situacija je slična i na početku XXI veka, kada se odlučuje o primeni multimedijalnih mreža. Pa ipak, praksa pokazuje da, čak i one vlade, koje su se povukle iz direktne izgradnje i razvoja javnih, multimedijalnih mreža, ne mogu sasvim da odole, a de se ne umešaju u razvoj ovog područja

Sigurno je da zna

ajni tržišni potencijali multimedijalnih tehnologija predstavljaju poseban izazov. Zbog toga mnoge vlade širom sveta, na tržištu multimedijalnih mreža, intenzivno traže nove forme partnerstva s privatnim sektorom. Analitičari su ustanovili da ovakva partnerstva najčešće zapo

inju kroz sledeće korake:

1. podsticanje konkurencije
2. podsticanje privatnih investitora
3. ponovna definicija pojma ’univerzalna usluga’
4. vršenje regulacije u korist potrošača
5. konvergencija regulatornih procesa
6. zahtevanje otvorenog pristupa
7. ubrzanje procesa standardizacije
8. potsticanje JTO ka naplati pristupa, a ne upotrebe
9. liberalizacija privatnih mreža
10. negovanje lokalnih proizvođača sadržaja.”

Izvor:GZS