Oni su tinejdžeri koji ne idu u kafiće, na žurke… Njihov život potpuno je drugačiji

Mnogima će ova priča zvučati nestvarno jer ne prati trendove odrastanja tinejdžera u Srbiji. Kada neko ima dvanaest ili četrnaest godina podrazumeva se da nakon škole ide u igraonicu, svati u kafić na piće, organizuje sa drugarima žurku ili neki drugi vid zabave u slobodno vreme.

Milica(14) i Milan(12) Lazović iz ivanjičkog sela Osonica odrastaju drugačije, bez svih ’’blagodeti’’ savremenog doba i kažu apsolutno ništa od toga im ne nedostaje. Nasmejana, zadovoljna i vredna deca ne maštaju o izlascima u kafiće već o tome kako da pomognu roditeljima u svakodnevnim poslovima. Nakon škole i urađenih domaćih zadataka  Milica pomaže mami u kućnim poslovima  a Milan je tati desna ruka.

• Naučila sam da umesim pitu, spremim kolače, pomognem mami oko svih poslova. Niko me ne tera da to radim ali volim da u slobodno vreme budem korisna.  Odličan sam đak i nakon srednje škole želim da upišem političke nauke, privlači me da se ozbiljno bavim politikom , smatram da ću na taj način moći da pomognem ljudima i učinim nešto dobro. Sanjam da postanem predsednik Srbije. – priča Milica koja pored svih obaveza stiže i da pravi razne ukrase i svečane čestitke za humanitarni novogodišnji vašar.

Roditelji kažu da je Milica tek naučila izbrojati do šest a već je sama brala po deset gajbica malina. A Milan ume čak i traktor da vozi.

• Stalno sam bio sa ocem dok je prevozio maline, držao me u krilu i učio kako se menjaju brzine. Zavoleo sam to, gledam po internetu automobile, kamione…Evo već dve godine znam da vozim traktor a prošle sam prevozio maline do otkupnog mesta. Naravno da je tata uvek tu, da me kontroliše, savetuje i nauči. Kada je on leti radi u šumi, ja se trudim da obavim što više ’’muških’’ poslova i pomognem sestri i majci.-priča Milan.

Život na selu nije lak, ali njegova lepota krije se u istinskim vrednostima na kojima počiva porodica.