Na današnji dan počeo Javorski rat

Danas se navršava 141. godišnjica od početka Javorskog rata. Bitke za Javor i oko te planine 1876. godine, bile su deo velikog sukoba sa Turskom u koji je Srbija ušla zbog strahotnih represalija okupatorske vojske nad srpskim življem u Bosni, zbog Hercegovačkog ustanka. Javorsko ratište otvoreno je 6. jula na Kalipolju, a sa oko 35.000 srpske vojske na tom frontu komandovao je general Franjo Zah. Nadmoćniju tursku vojsku predvodili su Omer paša i Mehmed Ali paša.

Kalipolje – spomen obeležje

Ibarska vojska je trebalo da odigra važnu strategijsku ulogu – da s polaznih položaja na Javoru prodre prema Sjenici, Novoj Varoši i Novom Pazaru.

Bitka na Kalipolju počela je oko 11 i trajala je do 18 časova istog dana. Za vreme žestokog okršaja sa Turcima poginulo je oko 500 srpskih ratnika, dok je broj povređenih bio još veći. Istog dana ranjen je i general Zah koji je odmah zatim prenet u Beograd gde mu je kasnije odsečena noga. Neprijatelj je takođe pretrpeo velike gubitke.

Posle dvanaestodnevnog ratovanja postalo je jasno da srpska vojska nije imala mnogo uspeha. Osnovni razlog ležao je u činjenici da je Srbija bila slabija od Turske po oružju, brojnosti i obučenosti vojske. Nije imala iskustva, niti je navikla na disciplinu, nije bila uvežbana za brze marševe, manevre, ni juriše, nije znala kako da se zaštiti od neprijatelja, a zauzetu teritoriju lako je napuštala. Oskudevalo se sa oficirima, jer su oni školovani bili uglavnom raspoređeni po štabovima, dok ruski oficiri dobrovoljci, nisu dovoljno poznavali jezik ni teren, pa su činili taktičke greške.

Što se tiče prodora Ibarske vojske, nju je Zah rasporedio po frontu širine 150 kilometara, da operiše sama, bez podrške. Turci su sa druge strane, imali jako dobro utvrđenu odbranu. Kalipoljska bitka je za kapetana Ilića bila prvo vatreno krštenje, sa zadatkom da operiše desnom obalom Ibra. Za tri dana uspeo je da očisti Ibarsku klisuru od Raške do Mitrovice. No, glavni deo vojske koji je trebalo da prodre iz Raške na Novi Pazar, pod vođstvom Ilije Antića – Čolaka, nije uspeo da izvrši svoj zadatak i odstupio je bez bitke, pa je Ilić morao da se vrati na polazni položaj zbog povlačenja glavne kolone, jer je ostao usamljen u dubini neprijateljskog rasporeda.

Zbog ovog neuspeha, na mesto ranjenog komandanta Zaha postavljen je potpukovnik Ilija Čolak – Antić.

Posle neuspeha srpske ofanzive na Ibarskom frontu, Turci su brzo prešli u protivnapad s ciljem da se preko Javora, koji su onda bili zauzeli, dolinom Moravice i Ivanjice, probiju prema Čačku, u dolinu Zapadne Morave i tako ugroze pozadinu glavnih srpskih snaga na Moravskom vojištu.

Veliki turski protivnapad na srpske položaje na Javoru, komandant Ibarske vojske potpukovnik Ilija Čolak – Antić je shvatio kao siguran poraz i zahvaćen panikom naredio je povlačenje. Njegov štab se prvi povukao ka Kušićima, što je izazvalo veliku zabunu među vojskom i oficirima.

Zahvaljujući hrabrosti i veštini komandanata kakvi su bili kapetan Mihailo Ilić, potpukovnici Petar Borisavljević i Jevrem Vukosavljević, srpska vojska se ipak pribrala i u avgustu zaustavila tursku vojsku, odbranila granicu na Javorskom frontu i zaštitila pozadinu vojske na glavnom bojištu. Ilić se posebno istakao u bici na Pogledu 9. avgusta, zbog čega je samo pet dana kasnije unapređen u čin generalštabnog majora.

Pri povratku sa kraćeg odsustva Ilić postaje komandant Užičke brigade II klase, koja je 3. septembra dobila zadatak da pomogne Jevremu Vukosavljeviću, komandantu ariljskog bataljona, koji je s mukom držao položaje na Čemernici. Krvava borba koja se vodila do kasno u noć, završila se pobedom srpske vojske.

Ilićeva namera posle toga bila je da iskoristi raspoloženje svojih vojnika i krene u napad na Javor. Podelio ih je u dve napadne kolone. Prva je, pod komandom kapetana Sime Mičina, trebalo da napadne i zauzme Vasilin vrh, najvišu tačku Javora, dok je druga kolona, koju je predvodio on sam, trebalo da zauzme Jankov vis. Predvideo je i učešće još jedne pomoćne kolone, koja bi demonstrativno napala Javor s centra, kao i pomoć jedne poljske baterije. No ova pomoć nije stigla. Uvidevši to, odlučio je da krene bez nje i kada se podigao da pozove vojnike u napad, pogodilo ga je puščano zrno. Mesto na kome se to desilo zove se „Ilićev krš“.

Poginuo je 5. septembra 1876. u tridesetprvoj godini, kao komandant Užičke brigade II klase. A nedostajalo je samo par dana pa da ceo Sandžak bude u srpskim rukama. Ilićevo telo prebačeno je u Užice. Kasnije je sahranjen na groblju na Tašmajdanu u Beogradu, kod Crkve Sv. Marka, a zatim na Novom gradskom groblju.

Primirje koje je u međuvremenu postignuto, prekinuto je već u februaru 1877. godine i opet su nastavljene borbe, ali noga turskih vojnika više nije prešla preko Javora.

Majora Ilića knez Milan Obrenović je posmrtno odlikovao Takovskim krstom na prsima. U Ivanjici, Beogradu, Užicu, Jagodini, Novoj Varoši i Valjevu, postoje ulice sa imenom ovog javorskog junaka. Od 1962. godine, osnovna škola u selu Kušići kod Ivanjice, nosi njegovo ime.

Na Javoru, gde se nekad nalazila srpsko-turska granica, na uzvišici iznad bivše carinarnice, 1907. godine podignut je spomenik majoru Iliću i groblje srpskih vojnika izginulih na Kalipolju.

Izvor: Istorijski arhivi