Baka Mirosanda proslavila 101.rođendan

Najstarija Ivanjičanka, baka Mirosanda Stevanović iz Osonice, proslavila je svoj 101. rođendan. Okružena porodicom, još bistre glave, raspoložena za razgovor i evociranje uspomena na dugu prošlost koju pamti. Precizno se seća događaja i imena, kao da ih iz knjige čita. Vid i sluh su oslabili, noge polako izdaju, ali sa štapom je još pokretna. Naloži vatru, priprema klupka za vezivanje malina, druži se sa praunukom Nikolinom. Do pre 2 godine prela je vunu, plela čarape i sama sebi prala veš. Zima i sneg su je prikovali za kuću i krevet, ali čim otopli izaćiće da prošeta, donese drva…

Žali se ova vremešna starica na težak život koji je u mlađim godinama živela, na svu muku i probleme koje je morala da prevaziđe, i pita se, zašto je još uvek tu. Kaže da je odavno bilo vreme za „drugo selo“, ali sudbina kao da još planova ima sa njom.

• „Sahranila sam ćerku i dva sina, jednog od samo šest meseci. Teško mi je. Nije dobro da roditelji decu sahranjuju“, sa punim očima suza svedoči starica.

Baka Mirosanda rodila se u porodici Čeganjac u Osonici, usred Prvog svetskog rata, 1916. godine. Živelo se tada u teškoj nemaštini, bili su više gladni nego siti. Imala je šestoro braće i sestara. Sa 19 godina udala se za Branka Stevanovića, 3 godine starijeg od sebe. Tek nakon započetog zajedničkog života, muž joj je otišao u vojsku. Nedugo po povratku stigao je rat, a Branko je završio u Nemačkoj u zarobljeništvu. Tamo je ostao četiri i po godine, ostavivši za sobom porodicu, ženu i ćerku.

Priseća se Mirosanda ovih groznih godina sa prezirom u glasu prema raznim vojskama koje su vršljale Osonicom. I danas kada je pitate koje su to vojske bile, kaže da ne zna. Rat joj je uzeo svekra, a i sama je često bila u opasnosti.

• „Jednom naiđe neka vojska, pa mene uzeše za „putovođu“. Išla sam i pred njima, ali i za njima, vukući granu za sobom kako bih pomela trag čizama tih vojnika. Spasio me komšija koji se ponudio da ide dalje sa njima umesto mene, a kasnije su mu ti isti vojnici jezik odsekli“, kaže Mirosanda.

• „Ratne godine su bile teške, bili smo gladni i bosi, muž u zarobljeništvu, bolesti je bilo mnogo. Trpela sam, borila se, gurala napred. Druge nije bilo. Snalazili smo se kako smo znali i umeli“.

Branko se nakon rata vratio iz Nemačke i izrodili su još petoro dece. Četiri sina i jednu ćerku. Mirosanda je brinula o kući, deci, stoci. Preko leta je boravila kod kolibe iznad sela, čuvala stada, ali i pomagala u košenju i plaštenju, gradnji kuće. I tako decenijama u krug, kao po utabanoj stazi.

Danas se seća gotovo svega, događaje niže kao da su se juče desili, ali sa setom u glasu. Doživela je starica i mnoge lepe i srećne trenutke u svom veku. Rođenje dece, unučadi, praunučadi. Svadbe, rođendane, ispraćaje u vojsku. I danas je srećna. Obilaze je potomci, pomažu, brinu o njoj. Živi sa najmlađim sinom Stojanom i njegovom porodicom.

Na pitanje šta je recept za dug život baka Mirosanda ne zna odgovor.

• „Znam samo da morate biti pošteni, vredni i da morate dosta da radite. Eto, ja sam i radila i mučila se, pa doživeh ovolike godine. A nije trebalo biti tako. Volela sam i da popijem čašicu dve dnevno. Nikada se nisam napijala, a onda sam jednog dana potpuno prestala. Ne pamtim kad sam bila kod lekara, a pijem lekove za pritisak“, kaže baka.

Godine su prošle i sa sobom joj odnele muža i dvoje dece. Ona i dalje čeka na svoj red koji je, kaže, odavno trebao doći. Na zidu čuva spakovanu odeću, za „drugo selo“, a u njoj i nekoliko svojih fotografija, za spomen.

Pored teških godina, život joj je doneo i bogatstvo. Blizu 20 unučadi, praunučadi i čukununučadi. Među poslednjim željama su da joj se ožene dva unuka i da ostatak porodice bude zdrav.

Među prvim gostima na rođendanu bake Mirosande bili su predstavnici Centra za socijalni rad i Crvenog krsta iz Ivanjice, uručivši joj tom prilikom prigodne poklone.