To je ljubav – 72 godine zajedno

Baka Vujka(90) i deda Vojimir(92) Tomićević  iz Ivanjice rekorderi su  u najdužoj ali i najlepšoj životnoj disciplini koja se zove ljubav. Oni već 72 godine uspešno savladavaju sve prepreke bračnog života i vole se danas isto kao davne 1944. godine kada su u rukama držali venčani list.

Venčani list Tomićevića iz 1944

Počeli su sa dva zemljana tanjira i jednom šerpom a danas imaju ono što vredi više od sveg blaga na svetu, dve ćerke, četvoro unučiča i toliko praunučića. Kad bi se opet vratili na početak sve bi isto uradili jer, kažu, lepo su proživeli bez obzira na sve nedaće koje su ih zadesile u posleratnom periodu.

• Nikada joj reč ružnu nisam rekao, bila mi je supruga i prijatelj, najbolji kojeg sam imao-priča deda Vojimir koji je u penziju otišao kao vojno lice. Seća se dana kada su zbog prirode posla morali da se sele iz grada u grada.
• Bio sam odan i pošten vojnik pa me ostaviše da radim pri vojsci, nisu hteli ni da čuju da odem kući. Imao sam samo dva razreda škole, pre podne sam radio sve vojničke poslove a popodne pohadjao školu koja je bila organizovana za nas. Dodjem uveče kasno kući a moja Vujka sama sa decom, sve završi i sačeka me  s’ večerom. Nadaleko nije bilo takve domaćice. Kad spremi krofne, ma prste da poližeš.-priča deda Vojo i nežno grli svoju suprugu.

Vujka i Vojo na početku bračnog života sa rođacima

Ona, baka Vujka sa setom se seća vremena kada je bila nemaština u materijalnom smislu ali bogatsvo u ljudskom, jer su se medjusobno poštovali, delili i to malo što imaju, nije bilo zlobe i zavisti, stvarala su se neraskidiva prijateljstva.

• Kada su Voja ostavili u vojsci rešila sam da napustim selo i krenem sa njim u život, suprug mi je, treba da budem uz njega. Sećam se kada smo se selili iz Aleksinca u Niš, na jednom vojnom vozilu dve porodice spakovane, ali nama nije bilo tesno, poštovali smo se, družili, znali smo da nema ničega, zemlja u obnovi, pa smo delili i  koru hleba. Ja sam imala jednu šerpu, skuvam ručak pa kada pojedemo operm šerpu i u nju pečem hleb za sutra, ali sloga kuću gradi, verujte mi. I nikad nisam gledala unazad, samo napred. -priča baka Vujka koja je ponosna što je dočekala unučiće i praunučiće sa svojim Vojom.

Vojo i Vujka danas (2016)

• Stari smo dete, nemamo više želja, da su nam mladi zdravi i srećni to nam je najvažnije, i eto. ako smo zaslužili tu poslednju želju voleli bismo da nas Bog uzme zajedno. Tol’ke  godine smo lepo proživeli, lepo bi bilo da zajedno i krenemo kad dodje vreme.-kaže baka Vujka.

Nisu ni slutili toliku ljubav

Iako u pozamašnim godinama braka i života Tomićevići se rado sećaju prosidbe i šale se na taj račun.

• Ma imao neki čovek u selu koji me mnogo nervirao, zvao se Vojimir, kada su mi rekli da treba da me isporose za Vojimira ja u startu rekoh – neću. Zamalo sve da propadne. Otac mi je tada rekao da je iz poštene i čestite porodice, nema mnogo al’ je dobar čovek. To je presudilo  i evo nakon 72 godine nije bilo trenutka da sam  se pokajala. –kaže Vujka.