Kako je jedna pozivnica pomirila dvojicu kafedžija
Sedamdesetih godina prošlog veka sela Katići i Kušići bila su prepoznatljiva po kafanama. U Katićima kafanom je gazdovao Tiosav Obradović, dok je u Kušićima glavni kafežija bio Milovan Sokić. Obojica su važili za ugledne domaćine i bilI su poštovanI u svom selu. U obe kafane rado su dolazili i gosti iz drugih sela.
Iako su Katići i Kušići mesta dosta udaljeni jedno od drugog, došlo je do „kratkog spoja“ između Milovana i Tiosava. Ne zna se zbog čega su se posvađali, ali se zna da godinama nisu govorili. Nagađalo se šta može da bude razlog svađe između nekada velikih prijatelja.
Godine su prolazile, Milovan nije hteo da čuje za Tiosava i obrnuto. Tiosav je jednostavno izbrisao ime Milovana Sokića iz svog sećanja. Došlo vreme da Tiosav ženi sina. Poslao je pozivnice, a jedna je bila namenjena i nekom njegovom rođaku u Kušićima.
Antonie Dabović, poštar u Kušićima i veliki šaljivdžija, ugledao je pozivnicu za svadbu koju šalje Tiosav i, onako spreman na šalu, ubaci je u novi koverat i adresira na Milovana Sokića.
Bilo je čudno Milovanu što ga ljuti neprijatelj poziva na veselje, ali je pomislio da Tiosav želi da izgladi odnose. Da bi ispoštovao svog nekadašnjeg kolegu, Milovan se spremi za put u Katiće. Preko ramena pečeno jagnje, a u ruci balon rakije – tako je Milovan, sa suprugom Slavkom, krenuo put Katića.
Na kapiji ga iznenađen dočeka Tiosav, ali uspe da prikrije iznenađenje. Smesti goste za sofru i lepo ih počasti. Pred ručak, Tiosav uze da održi zdravicu.
„Dragi gosti, zvani i nezvani…“ – kako to izgovori, Sokić se lupi po čelu. Shvati da ga je neko nasamario, ali nije imao kud. Bila bi sramota da napusti svadbu, pa odluči da ostane na veselju. Sa druge strane, Tiosavu beše milo što mu je Sokić došao, pa mu je tokom čitave svadbe posvećivao posebnu pažnju.
Svadba se završila, Sokić se prijateljski pozdravio sa domaćinima, ali je jedva čekao da stigne u Kušiće kako bi pronašao onoga ko mu je podmetnuo pozivnicu. Nije bilo teško zaključiti da je to uradio veliki šaljivdžija Antonije, koji se branio rečima da je, kako kaže, učinio veliko delo i pomirio dvojicu nekadašnjih prijatelja.
Ovaj događaj i danas se prepričava.
Autor teksta: Raško Nešovanović
