O univerzitetskom profesoru i akademiku dr Nedeljku Košaninu (1874–1934), rođenom Ivanjičaninu malo se zna, a bio je jedan od najvažnijih srpskih botaničara, najznačajniji posle Josifa Pančića.

Bio je akademik, biolog, upravnik Botaničkog zavoda i Botaničke bašte „Jevremovac”, dekan Filozofskog fakulteta… Samostalno, ili u saradnji sa istaknutim botaničarima u svetu, opisao je mnoštvo novih biljnih vrsta, a istraživači su, iz poštovanja, davali novootkrivenim biljnim vrstama njegovo ime. U nekoliko navrata ispitivao je nastanak i poreklo Dajićkog jezera na Goliji, zajedno sa Josifom Pančićem i Jovanom Cvijićem, o čemu je objavio studiju.

Umro je od tuberkuloze u Gracu, a deo svog života u vreme Velikog rata proveo je u zarobljeništvu u Austriji.

Potvrda o tome stigla je na adresu Muzeja srpske književnosti, knjige i putovanja i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Muzej je došao u posed zbirke od dvanaest Košaninovih poštanskih karti napisanih u austrijskom logoru, piše dnevni list Politika.

• „Na vrata Muzeja zakucao je čovek koji je u ruci držao požutela pisma, ali nije znao kakvo blago ima. Za celu prepisku tražio je 2.000 dinara. Kada smo otkrili o čijim pismima je reč, ponudili smo da mu platimo više, on je odbio. Ova pisma posebno su značajna jer neposredno svedoče o Srbima u austrougarskim logorima, o veoma malo poznatoj istoriji našeg stradanja“, priča za Politiku Viktor Lazić, direktor „Adligata”.

Od ukupno 150.000 duša u austrijskim logorima, najmanje polovina su bili civili, iako je to bilo i tad zabranjeno međunarodnim ratnim pravom.

Košanin je svoja pisma slao u okupiranu Srbiju 1917. i 1918. godine bivšoj učenici Olgi Blagojević-Vukšić. Na pojedinim dopisnicama nalaze se pečati austrijske vojne cenzure. Kod adrese pošiljaoca nalazi se rukom ispisano ili pečatom označeno „interniran” ili „konfirniran”. U njima se opisuje teška situacija u logoru, ali je dirljiv i odnos pun poštovanja i odanosti između profesora i nekadašnjeg studenta, pa na više mesta profesor zahvaljuje i piše o tome koliko mu znači to što nije zaboravljen. U pismima se jasno vide teški uslovi života Srba zatočenih u Austriji, povremeno uz neskriveni cinizam: „Znam da je život tamo vanredno težak, on nije danas nigde lak i ja ga olakšavam pored drugog fizičkog rada još i struganjem drva.”

Zbog dopisivanja sa zatvorenikom Olga Blagojević je izgubila poziciju na fakultetu, što joj je dodatno otežalo život za vreme okupacije. Pisma su izvanredna i važna svedočanstva o nesreći, borbi, nauci i velikim ljudima u teškom vremenu.

Pored ovih pisama, u Muzej je stigla i jedna razglednica iz Makedonije poslata Luki Šaponjiću, upravniku pošte, 1928. godine, kao i jedan izveštaj o polaganju ispita na beogradskom Filozofskom fakultetu iz iste godine gde je predsednik ispitne komisije bio Košanin.

Jedan od najznačajnijih botaničara

Osim Josifa Pančića, Nedeljko Košanin važi za najznačajnijeg srpskog botaničara. Posle „Pančićevog doba”, sledeća etapa u razvoju srpske botanike (1918–1934) nazvana je „Košaninovo doba”. Kako je objasnila dr Snežana Vukojičić, rukovodilac Herbarijuma Biološkog fakulteta, njegovi radovi iz oblasti biljne sistematike, floristike i geobotanike smatraju se delima trajne vrednosti.

• „Predmet njegovih istraživanja, pored ostalih biljaka, bile su endemoreliktne vrste Balkanskog poluostrva – srpska i Natalijina ramonda. Bavio se biogeografskim proučavanjem planinskih masiva Koraba, Jaukupice, Jablanice, Nidžea, Kajmakčalana, Prokletija“, ističe Vukojčić u razgovoru sa novinarom Politike.

Kako se navodi u radu profesora Jankovića i Tatića, Košanin je osnivač i prvi urednik časopisa „Glasnik” Botaničkog zavoda i bašte Univerziteta u Beogradu.

Izvodi iz prepiske

Mnogopoštovana gospođo, 

(…) Već mesec i po dana živimo u logoru od baraka. Kakav je to život za porodicu sa malim detetom i bolesnom njegovom materom možete misliti. Srećom još smo svi zdravi, bar nas dvoje, ali se zime plašimo. Nadam se da će žena sa detetom bar zimu moći da provede u kakvom mestu van logora. Svi pokušaji da ih pošaljem u Švajcarsku ostaše bez uspeha. Za sada nas je ovde u logoru oko 208 Srba, većinom radnika. (5. 8. 1917)

***

„Mnogo hvala na sećanju i na učeničkoj odanosti. Vi ste jedini od učenika koji mi se javljate i možete misliti da mi je svaka Vaša karta velika radost… Cela je Evropa pretvorena u jedan neiskazni bol. Žrtve, koje će podneti nauka, nedogledne su. Naše lične žrtve i naši bolovi gube se u nesreći čovečanstva kao kap vode u moru.  (1. 1. 1918)

Izvor: Politika