Ivanjica – čaršija koje više nema
Danas je malo ostalo onih koji pamte Ivanjicu odmah posle Drugog svetskog rata.Sve do kraja 50-tih godina prošlog veka bila je to mala,mirna i nerazvijena čaršija. Jedino je u to vreme glavna i Javorska ulica imala kaldrmu dok je nekoliko preostalih bilo prekriveno makadamom. Ivanjica se u to vreme pružala od Ciganskog mosta do današnjeg Doma invalida. Danas, nakon toliko godina, čini se da se glavna ulica nije mnogo promenila. Ipak, oni koji pamte to vreme znaju da nije tako jer mnoge stare kuće više ne postoje a na njihovom mestu su novi moderni objekti. Nekada su tom glavnom ulicom šetale dame sa šeširima i trgovci sa džepnim satom i lancem što visi iz zadžepka a čuo se i glasan žagor mladeži koja je vešto hodala po krupnoj kaldrmi glavne ulice.
Stariji Ivanjičani se sećaju da se uvek kasno popodne u određeno vreme sa vrha Javorske ulice iz potoka puštala voda da odnese nečistoću sa ulica. Ispred brojnih kafana u glavnoj ulici bili su postavljeni stolovi za goste i obavezni lijanderi zasađeni u buradima.
Tih godina, glavna ulica u Ivanjici bila je načičkana dućanima,kafanama i zanatskim radnjama. Od zanatlija najviše je bilo krojača, obućara i opančara. Na radnjama obućara krupnim slovima bilo bi ispisano *blokeje udaramo odmah*. U to vreme nije se moglo zamisliti da cipele nemaju blokeje, metalne pločice zakovane na vrhu i kraju cipele. Bilo je i interesantnih poruka okačenih na zidovima zanatskih radnji. Tako je u obućarkom dućanu majstora Danila Nastića bila okačena parola *veresija samo sutra*. Kada bi mušterija pročitao tu poruku i došao sutradan u radnju očekivala bi ga ista poruka. Bio je to kulturan ali i duhovit način da se odbiju mušterije koje hoće uslugu na veresiju.
U tim vremenima tradicija je bila da se u glavnoj ulici ispred kuća iznesu klupe na kojima su obično sedele starije žene koje su pričale i prepričivale razne događaje i sa setom se sećale svoje mladosti.Uz razgovor one su obavezno u rukama imale ručni rad. Čitava ulica odisala je nekim mirom.
A onda došao je dan koji su Ivanjišani dugo čekali. Turska kaldrma nestala je i u glavnoj ulici postavljena je kocka koja se i danas može videti na mestima gde je propala asfaltna podloga. Bio je to dan radosti za Ivanjicu. Oživeo je korzo a žene su mogle konačno da prošetaju ciple na štikle, koje su zbog kaldrme dugo boravile u ormanima.
Ovo je samo jedno od sećanja na malu, mirnu i spokojnu varoš, da neko drugo vreme o koje danas mnogi sa setom pričaju.
autor teksta: Raško Nešovanović
