Priča o dečaku sa autizmom i psu raznežiće i najtvrđa srca

Još jedna topla priča o tome kako  pas zaista može biti čovekov najbolji prijatelj dolazi nam iz Bora. Naime, Lazar Živković, kome je sa šest godina zvanično uspostavljena dijagnoza autizma, uz zlatnog retrivera Lunu počeo je da spoznaje svet oko sebe. Iako su se majka Irena, mlađa sestra Anđela i svi ljudi iz Lazarevog bliskog okruženja trudili da on oseti koliko je voljen i prihvaćen kako bi se što lakše prilagodio spoljnom svetu, njegov unutrašnji je imao prevagu i malo šta je uspelo da ga zainteresuje. Prema rečima majke Irene vrlo često nije primećivao stvari oko sebe, jako slabo je komunicirao, uglavnom sa njom, a dok je njegova mlađa sestra Anđela još uvek bila beba, on je prolazio pored nje kao da ne postoji.

I pored tima pedagoga i psihologa, pomaka nije bilo, pa je majka Irena, slušajući o terapeutskom učinku koji pas može imati na autističnu decu odlučila da nabavi zlatnog retrivera.

„Lunu smo odmah svi zavoleli, a ona, iako nije prošla terapeutsku obuku Lazaru je uvek prilazila sa posebnom nežnošću. Na mene i Anđelu je skakala, igrala se sa nama, obarala nas, u igri i gricnula, i zato sam se u početku i plašila da ih ostavim same. Međutim, videvši sa koliko obzira ona prilazi tada osmogodišnjem Lazaru, kako mu nežno stavlja šapu na ruku, shvatila sam da životinje mogu imati više osećaja od ljudi. U početku Lazar ni nju nije primećivao, okretao se od nje, kao ljutito, a ona je brzo porasla, izgrizla sve po kući, dobila na kilažu, budila komšiluk i čak smo se zbog nje preselili iz zgrade u kuću. Ipak, jednog dana ćerka me oduševljeno pozvala da dođem u sobu, videla sam Lazara kako se primakao Luni, podigao njeno veliko uho i šapuće joj Šta radiš. Tada je počelo njihovo druženje koje je višestruko pozitivno uticalo na mog sina.“- priča za InfoLIGU Irena Živković, majka osamnaestogodišnjeg Lazara.

Lazar Živković danas ima osamnaest godina i uz Luninu pomoć naučio je da više obraća pažnju na svet oko sebe, a posebno na životinje. I dalje ne sme da se usudi da pipne nijednu sem svog psa, ali zato o njoj posebno brine. Njihov odnos zasnovan je na bezuslovnoj ljubavi, nežnosti i nedostatku predrasuda što mnogo doprinosi Lazarevoj  boljoj socijalizaciji.

„Često ih zateknem kako leže jedan uz drugog. Ima tu neke veze. Oboje osećaju neku drugačiju ljubav.“ –kaže majka Irena.

Kako sama ističe i nju su savetovali da kupi psa, jer mnoga istraživanja pokazuju pozivtivna dejstva omiljenih kućnih ljubimaca na decu sa poteškoćama u razvoju i iako u početku možda nije verovala, sada kaže da Luna čini čuda.