Opis Hadži Prodanove pećine star 166 godina

Jedan od retkih, a možda i prvi do sada, nepublikovan opis Hadži Prodanove pećine u selu Raščići kod Ivanjice, ugledao je svetlo dana zahvaljujući dr Dejanu Buliću, naučnom saradniku Istorijskog instituta u Beogradu.

On je u arhivu SANU pronašao rukopis pod nazivom „Opis pećine u Raščićima, selu sreza Moravičkog Okružja Užičkog“, iz februara meseca 1852. godine. Autor je pisar okružnog suda u Čačku Nikola Vulović.

• „Na samom kraju ovog sela, pod selom Lisom, nalazi se u velikom krilu jednom, jedna grdno prostrana pećina, koja je od prvi do tako nazvani mali vrata za 1,5 fat široka i 3 do 4 visoka, i za 50 hvati duga. Ova su mala vrata koliko vrata lebne peći kroz koja se čovek teško provlači. U ulasku jošt sprvi vrata bez viđela ne može se maći. Vazduh je do mali vrata prijatniji nego pošto se kroz ova prođe, i tamo je odveć gust i vlažan. Od ovi mali vrata širine je do 15 – 20 hvati, a dužina neizmerena. Zašto od ovi vrata, osim za jedno 25 do 30 hvati niko za vreme moje dalje išao nije. Ovu pećinu izbere Hadži Prodan, kad je protivu Turaka ustao i vojevao, i na vratima iste načini dosta poveliku crkvicu, i ovom pećinu zatvori da se samo na mala vrata u istu iz crkve ulazilo, i pokraj ove sazida s druge strane sebi dvokatni konak i malo gradića, gdi je mislio i bolje utvrditi se. No, kad turska sila navali, sakrije se on sa nekom časti svoje vojske u istu pećinu, u koju je dosta rane i ostale municije pribavio. Turci navale, biše ga, podugo, i ništa mu nemoga,u, da se jedan lukavi Ulis našao nije, koji savet da, da se sa svije obližnji kuća i staja, krovina od sena i slame poskida, i ova sa stene pred pećinu i crkvu baca, pa zapali, kako bi crkva i konaci izgoreli, i dim junacima u pećini dosadio. Tako učine, i dim u pećinu nakulja, i dobiše prinudi, da pećinu ostave i na silu prodru. Ovako kroz dim i vatru nagrne kukavni Hadži Prodan s vojskom, udari na Turke, i izgubivši mlogo svojije, padne im i sam šaka. I dan današnji u ovoj pećini, onamo iza mali vrata stoji jedna velika gomila sitne proje, koja je za ranu pribavljena bila, naode se daske od sanduka, i drugi ostaci koje su tada Srbi ostavili. O pećini ovoj pripovedaju ondašnji seljani, da je dva sata dugačka, koje su otuda doznali, što su jednom lovački kerovi lisicu u istu naterali, pa na Lisi iz jedne šuplje stene opaljeni izašli. I ovo mesto dva sata od ulaska odstoji, a možda je i selo Lisa od te lisice ime svoje dobila. Što su kerovi opaljeni izašli, to je neizvesno, a oni drže da su kroz neki plamen protrčati morali“.

Slavnomu Društvu Srbske Slovesnosti

U Čačku 6. februara 1852. godine

Nikola Vulović II, Pisar Suda Okružia

Arhiv SANU, br. 9102.