Tuga do neba – ”Kad muka natera živite onako kako se mora”

Postoje ljudi koji snagom volje pobeđuju čak i one najgore životne sudbine. Baka Stanimirka Zlatić iz ivanjičkog sela Osonica već četiri godine ne može da hoda. Jednog dana, kaže, noge su prosto ’’otkazale’’ i od tada može samo da puže na kolenima. Uz tešku muku i gvozdenu volju bori se za život, potpuno sama, bez naslednika koji bi joj pritekli u pomoć.

Iako je njena životne sudbina teška kao olovo, baka Stanimirka se ne žali. Snalazi se kao zna i ume,a svakom ko joj na vrata pokuca obraduje se kao najrođenijem.

• Mučno je videti a ne živeti takav život. Ali ona je zaista fenomen u toj svakodnevnoj borbi na kolenima i rukama. Samo tako može da se kreće. A sve radi sama, pere veš, kuva, sprema po kući. Dovuče stoličicu pa se polako izdigne na nju kako bi dohvatila do sudopere ili uzela nešto iz kredenca. Jer u nogama nema nikakav osećaj.-pričaju volonteri ivanjičkog Crvenog krsta koji su posetili baka Stanimirku i odneli joj pakete sa hranom i sredstvima za higijenu.

Stanimirka ima osamdest četiri godine a njena situacija nije samo teška, veoma je bolna. Svakodnevno puženje u kući i van nje, izazva i druge zdravstvene probleme.

• Šta ću deco, borim se, kad muka natera živite onako kako se mora. –kaže baka Stanimirka.

Svoje rane u duši i na telu vešto krije. Kada je boli, ćuti, kaže nikoga neće sopstvenim problemima da opterećuje.

• Teško joj je , mnogo. Ovaj put smo je zatekli u dvorištu pokraj česme kako ispira neki veš, sve onako na kolenima. Toliko je jaka i ponosna i ne želi da napusti kuću u koju je , kaže, utkala čitav  život. Mi je obilazimo, dolaze i gerentodomaćice ali njoj je svaki dan isto težak i mučan, pa joj je, pomoć ljudi dobre volje neophodna.-kaže stručni saradnik u Crvenom krstu, Marko Andrejević.